Звонимир Блажина

ДАСА С ВЕСПОМ

Михаило Лазић

Слушај како пева клин… Само слушај! Чујеш како се повећава висина тона као да пева више лаге? Тако ћеш најбоље знати да ли може да нас држи. Мораш пажљиво, ова Северна Триглавска је гадна, крушљива је и камен није свугде здрав… Сад је у реду. Можемо обојица да висимо безбедно… ‘Оћеш да се ‘обесимо’ за пробу?“

Тога се сећам. Осигурали смо се и направили паузу, ја сам завио цигарету, а он напунио лулу…

Он се добро сећао тренутка кад смо се упознали. Ја нисам… Био сам недоношче, једва „претекао“, а они, другари мог Тате и мог Чиче, сви су се толико напили у нашој кућици у Звечанској улици, па су све поразбијали тако да сутрадан није било ниједне чаше ни тањира у кући. Тако су ми причали…

Причали су ми и о дану кад су ме довели у „Раднички“ први пут. Био сам у Чичином ранцу. И тога се не сећам. Имао сам непуних годину и по. Прва сећања на мог „тренера“, „учитеља алпинизма“, обожаватеља класике и хорова, збивају се са неких мојих 7 година. Већ смо у стану, код „Липовог лада“, а Звоне долази на веспи и вози ме по крају. Нико срећнији од мене тад кад је веспа била нешто нестварно. А кад смо Тата и ја дошли код њега неком приликом после те прве вожње, још веће запрепашћење – веспа виси изнад улаза у зграду, подигнута чекрком на висину од пар метара, за сваки случај…

Звонимир Блажина

Он је био човек који није дозвољавао изненађења никакве сорте. Зато сам, идући с њим по планини, био сигуран и безбедан као да сам у мајчином крилу. У његовом руксаку, величине овеће нахткасне, било је свега што би неком планинару могло икад да затреба… чак и кад смо ишли макар само на Авалу… за сваки случај.

А кад смо са неких мојих 15-16 година ишли из Пећи на Проклетије, па удари гадна мећава, Звоне рече: „Са’ћемо да копамо вучју јаму“. Ја препаднут… Какви вукови, каква јама! А кад смо се унутра разбашкарили и лепо је угрејали свећом, заспао сам као беба, да бих ујутру видео најлепше сунце по снегу које памтим.

Сећам се и те Триглавске стене. Идем први у навези, Звоне ме тестираЗи прича како треба да полажем алпинистички… Ја, већ тад некако схватам да нисам ни за какве испите и да никад нећу ништа „дипломирати“, па избегавам причу. Одједном неки шум као да се појачава ветар кога опште нема. Звоне виче да се осигурам, допењава до мене и онда гледамо двојицу који са змајевима полако круже поред Триглава. Исто вече у дому на Кредарици пијемо пиво, а Звоне ме утишава, ослушкујући разговор иза себе. Неки причају словеначки. Звоне разуме. Каже ми да су то она двојица на змајевима који се питају које су оне две будале на стени које су видели. Онда се окреће и представља нас, „две будале“. Цело то вече убеђујемо једни друге ко је већа будала.

Сећам се свега… Сећам се његове похвале, јер сам са неким другарима из Хрватске 1972. године одустао од успона на Монблан ди Такил, сетивши се његових речи: „Мораш да осетиш планину. Ако ти некад не дá да се попнеш, бићеш већи фрајер ако одустанеш него ако идеш на силу…“. Попели смо се на Монблан ди Такил већ следеће године без икаквих проблема. Знам да и сад пази на мене иако ме више нема на ужету.

Хвала ти, Звоне!