Прелаз преко Матерхорна

Звонимир Блажина
1956. године

Прво југословенско пречање Лион у Хернли гребеном којим су правцима изведена прва два класична успона на Матерхорну

Осећање, које сам носио у себи, било је слично оном које се има у повратку нечем што је већ било.

Било шта данас да кажем, још увек остаје шупљина у речи, колико год да се потрудим да нешто опишем. Поготово, ако су то доживљавања ношена у себи.

Када смо сишли са воза у Шатион, италијанско исходиште за Матерхорн, да би нас аутобус, после непуна два сата вожње, дигао са 1000 на 2024 метра надморске висине у познато смучарско стециште Червина – Броил, нисмо још били сигурни да ли ћемо при повратку имати Матерхорн, у правом смислу те речи, за собом. Матерхорн је, међутим, остао овај пут за нама. И мислим да су нам за то кораци у повратку преко његових распрслих глечера били дивовски велики, не толико што смо следећи инстиктивно жељу да избегнемо невреме хитали натраг у долину, колико да са веће дубине можемо опет гледати у његов виторог и врх. Његова сенка, лежећи по долини, исувише тешка да се пре новог свитања још једном подигне, није нам више уливала страха нити је за собом вукла злослутност стрмина.

О њему нисмо знали много. Знали смо да га је освојио Вимпер, 14. јула 1865. године са швајцарске стране по Хернли гребену. Знали смо и то да је узалуд шест година пре тога покушао да ово своје дело оствари са италијанске стране, са Жан Антоан Карелом, обичним сељаком из долине Валтурнанш, иначе незаменљивим водичем тога доба, коме је и самом још од 1857. године ово постао једини животни циљ. Знали смо да је имао среће више од Карела захваљујући само лакшој страни, коју је одабрао за наставак својих покушаја, којом је отворен данас најлакши приступ на „најлепшу планину Европе“. Но нисмо знали какве су све тешкоће чекале Карела да одмах за њима изађе, као други, на теме Червина, како домороци називају ову прекрасну планину. Били смо први Југословени који ће претраверзирати Матерхорн преко ова два класична успона – Лион и Хернли гребеном. Пријатност првенства мешала се тог дана са нелагодношћу непознатог, непознатог у оних завршних 400 метара под врхом, одакле сам се стиснутих зуба, у сагласности са својим тадашњим партнером, вратио прошлог лета, са оним тако непријатним утиском потиштености када се нешто не освоји.

Којих два сата успона од Червина непрегледним стрмим пашњацима шкрте горске траве, прескакање кладенаца и слапова, којих је овде безброј, и стижемо на 2800 метара, на којој висини, из овлаш клесаних камених блокова, стоји подигнута пријатна велика зграда Рифуђо Орионде. Недалеко од куће, на малој заравни, дижемо „велценбах“, тесан додуше, али довољно топао да на ветрометини сакрије двојицу у спаваћим врећама. Док сам на бензин-примусу припремао оброк, почело је и невреме. Једва да смо стигли да спремимо опрему, кад се из раствореног неба осуо гра̏д. Од кад се мотам по брдима, такав још нисам доживео. Већи од ораха, парао је по танком гумираном крову да смо се стрепећи питали кад ће и по нама. На доласку ноћи, гра̏д је прелазио у ледену кишу, да би се доцније смењивао са снегом. Тад смо и заспали, али не задуго.

Готово истовремено, разбудило нас је урлање ветрова. Махинално, прихватили смо се обојица за танке алуминијумске штапове. Као препуно једро напињала се страна шатора окренута Фурген-седлу. Били смо у неизвесности да ли ће шатор издржати. Не сећам се да ли сам још гдегод морао тако да вичем на уши човеку до мене да би ме овај разумео шта хоћу. Тражио сам да из резервног веша, који смо прострли подасе, ископа његове ватиране рукавице. Лед је толико тукао по чукљевима смрзнутих прстију да је постајало неиздрживо тек тако, голих руку, држати штапове шатора. Због грмљавине која се наставила, више сујеверја ради, избацили смо далеко уоколо сву гвоздену опрему из шатора. Срећом, сурласти „Хималаја“ улаз на шатору омогућио је довољно добро и брзо затварање да нас није ни изнутра подухватио подивљали ветар. Сутрадан, гледали су нас с неверицом, као фанатике којима посебно уживање чини ношење с временом. Међутим, не верујем да им је падало на памет да смо на тај начин хтели уштедети по 1500 лира по особи, колико се овде плаћа по једној постељи.

Према искуству од прошле ноћи, легли смо када и кокоши домарке. И с правом. Следећа ноћ се мало разликовала од претходне. Само је јутро било већ ведрије. Тако смо у поодмакло доподне с потребном опремом и нешто рациониране хране пошли ка глечеру. Пут нас води крај Кареловог крста, скромног и јединог споменика великану овога краја, подигнутог на каменој литици на дну зеленог глечера. Место на коме треба наскочити глечер означено је овећом пирамидом из камена. То је међународни начин обележавања свих места на којима претходник жели да помогне у налажењу правог пролаза кад планину заодене магла и невреме. Глечер не намеће неке посебне проблеме, изузев што захтева да се траверзира стрмином горњег руба ради избегавања лавина из вршног дела стене, завитог у новозапали снег.

Нешто доцније скрећемо лево у стрми кулоар који ће нас извести на Лион гребен 400 метара над нама. Добро га познајем још од прошлог лета. Знам да све време успона сипа у очи слеђени снег, да често и преко метар дубоким жљебом у слеђеном фирну, као низ тобоган, лети огромно камење, ледени блокови и оштар зрнасти снег у таблама. Везани ужетом по целој дужини, лагано одмичемо ка вишем, што овде значи сигурнијем. Наочаре за снег добро су дошле, јер штите очи од неумитног одбљеска зрака сунца које се примакло зениту. Овде је лане одлетело четворо Американаца да их ниже доле прогута глечер својим разјапљеним стоструким ждрелима. Можда их тек коју деценију касније, као оно недавно Винклера, избаци подземном бујицом на камење морене. Али и то зависи само од његове ћуди.

На два-три потега, којих стотинак метара над нама, чујемо гласове. Кад смо се већ докопали руба, уместо поздрава, водио се отприлике овакав дијалог: „Ако вам се жури, горе ћете наћи двоје мртвих.“ „Шта кажу људи?“ „Двоје мртвих су, кажу, горе.“ „Јел то ту обичај?“ „Изгледа да јесте.“

Били су Аустријанци. Довде су дошли директно из Бројла, по јужној падини Теста дел Леоне. Успут су срели повратнике са врха. Од њих су чули ту вест. Негде, на стрмени гребена, нестало је двоје Наполитанаца у невреме прошлог дана. Ови их нису пронашли. Па зашто бисмо онда требали ми да их сретнемо!? Саопштио сам партнеру да нам изгледа ни овом приликом није суђено да сагледамо врх. Мртве треба спустити натраг, у долину. Звучи као неумесно, али у овој ситуацији то је било обично питање: „Да ли имате добра леђа, камараде?“ „Имамо. Зашто?“ Објаснио сам да је код нас члан Горске службе спасавања дужан да, у зависности од околности, организује спасавање, па макар то било и обично ношење тела усмрћених. Аустријанци су флегматично слегли раменима пруживши утешну информацију да је тај гробарски посао у овим крајевима ствар организације водича, а не ни њихова ни моја.

Даље смо пењали ћутке, гребеном, заједно, до бивака Амадео. У тој дивљини каменог хаоса, окованог леденим рекама, као оаза у пустињи добро долази ова дрвена колиба изграђена искључиво добровољним радом љубитеља овог каменог колоса. Када планину захвати невреме, које је у овим крајевима безмало свакодневна појава, пријатан осећај сигурности добија човек, када под топлим покривачем на скупном лежишту, слуша где као топовске салве грме новим падавинама преоптерећени глечери у свом лаганом, али незадрживом току ка долини. Праскање стреха отргнутих са гребена повлачи за собом огромне широке лавине за којима ускоро ништа друго не остаје, осим широки траг и тутањ којим проламају врхове.

Пењачи пристигли за нама донели су умирујућу вест да су водичи већ пронашли једног од Наполитанаца. У потврду те вести видимо 1000 метара под нашим ногама као мраве ситне прилике како обилазе око нечег црног, безобличног, испруженог на глечеру. Оно што је касније допринело још мучнијој атмосфери тог поподнева, била је вест више: још двоје алпиниста из Минхена нестало је у Цмут грату, гребену који се тек на врху састављао са нашим. Четворо их, значи, мање! И нехотице, ово те приводи размишљању.

Легли смо кад се смркавало. Запао сам у неко полуразмишљање. И притиснут размишљањем које ми се ретко кад наметне, те ноћи слабо сам спавао. Зора ме нашла будног.

Нисмо пошли пре шест како сам намеравао, јер су се небом вукли сумњиви облаци. Пошли смо тек иза осам. Пењање нам није падало тешко као што сам очекивао. Једна ноћ аклиматизације била је добродошла да нас снага није издавала, а ни даха нам није понестало на напорним одсецима ветром брисаним гребеном. Но једна ноћ још увек није била довољна да се и организам мога партнера привикне. На нос је потекла крв. Обична појава код многих, ненавикнутих на висину. Но ово га још увек није натерало да тражи повратак. Вели да му је потпуно престала тек кад смо превалили врх.

Под Пик Тиндалом забрињава ме на једном месту што ме не следи, нити ми се одазива готово читав сат. Осигуравајући обоје преко једног климавог, у гребену заглављеног камена, пењао сам опрезно за скоро половину дужине ужета да бих га видео где својеглаво настоји да испење „нешто лакше“, јер му се није свидело да иде онуда куда сам ја прошао. По каснијој реконструкцији догађаја, који се два дана раније одиграо на овом гребену, ту негде је било место одакле су морали одлетети Наполитанци у свом хиљадуметарском слалому низ јужну стену Матерхорна до глечера. Судећи по ужету које је остало читаво, па пронађено два дана после несреће, сви изгледи указују на то да партнери нису били добро навезани. Ни на једном крају уже није било прекинуто, није било ни пререзано, било је напросто развезано.

До под врх, време је било ветровито и ведро. Кад смо се попели, били смо у магли. Видик – баш никакав. Да није било великог гвозденог крста на уском гребену, готово не бисмо ни знали када смо стрчали са њега. Ветар је био толико силовит, да је тада изгледало сувише прозаично. У силазу, сустигли смо једну италијанску навезу и даље наставили пењање заједно. Већ у дубоки мрак, видећи да се не можемо докопати склоништа, решили смо се на бивак под ведрим небом. „Да ли сте већ често бивакирали?“ „Не. Нисмо. Ово нам је први бивак…“ По томе сам оценио да је умесније да га партнер и ја поставимо. У мраку напипане пукотине прогутале су серију клинова. Тако смо се навезали, имајући пред собом чак и уверљиву ограду, мада само од обичног перлон пењачког ужета. Ноћ смо провели на једној узаној каменој полици. Њих троје седећи скупљених ногу на мокром смотаном остатку ужади, док сам ја остао да престојим у омчама. У моменту кад сам из ранца вадио винил бивак врећу, довољно комотну да прими све четворо, озебли прсти, због рада без рукавица, показали су се довољно неспретни да је испусте. Пажљиво осигуран од стране партнера, узалуд сам покушавао да је пронађем на некој замишљеној избочини, насумице пењући у тмини стену за читаву дужину ужета под нама. У понору мрака нестала је ка долини. Остали смо без ње.

Не знам кад је кога савладао сан. И ове ноћи ја сам опет размишљао.

Као у бунилу из полусна прену ме пењачима тако познат осећај да се пропада у бездан. Опет цвокотање. На ногама, крутим, као туђим, „пумпам“ да бих се загрејао: чучни, устај, чучни, устај… Не знам колико дуго. У један мах осврнух се према Цермату; негде на 1600 метара висине топло су подрхтавале сишућне светиљке. Мени, на 4200 метара, изгледале су више иронично. Ко те је терао да се вереш туда? Ко? Дај – реци!… Нико. Нико ме није терао. Можда, можда потреба да када сиђем доле будем задовољнији, скромнији но што сам био пре овог пењања… И жалим што ми недостаје способности да овом научим и друге, али је већ доста да сам и себе научио…

И опет ме пригрли „сан“.

Једва да је почело да свиће и ми смо дигли бивак. Ускоро смо били далеко под Италијанима. Снег је већ увелико падао. Отпочело је невреме. После свега сат времена били смо у Солвеј хите. Значи, толико још било је потребно да бисмо ноћили испружени! Овде налазимо све, изузев двоје, који су јуче били бржи од нас. Партнер би радије да овде чекамо да се време умири. Међутим, налазимо да је паметније да бежимо ка долини. У десет, када смо кренули, увиђамо да је то паметно. Водичи, са клијентима на ужету, обрћу такође. Долина зове својом сигурношћу. Тек неки, безглаво настављају успон, да се поклоне врху, кога неће честито ни видети, али кога (зашто?) држе изнад вредности коју представљају тренутно њихови животи.

Око један, ми смо били на сигурном.

У Хернли хите, у Швајцарској, после низа уверавања да је неразумно по невремену прећи преко глечера који нити с ове, нити са италијанске стране, не познајемо, „Фројлајн“ нам ипак некако показа лежаје. Овде смо провели још једну разуларену ноћ. Били смо сретни што смо на сигурном.

Сутрадан као да се није ништа догодило. Небо је опет било без крпице облака, планине у снежном белом покривачу, а ми, ми са оним пуним осећањем у грудима које прожима када се нешто обави.

Грејани сунцем, спокојно смо ходали глечером који данас није миловао ни најмањи дашак ветра, само су трагови новопопалих лавина парали заслепљујућу белину бљештеће снежне пустоши.

Прешли смо границу која овде постоји тек на карти назначена. Да се гребен није ломио на две супротне падине, не бисмо ни знали где је.

Морена је постајала све крупнија. Матерхорн се удаљавао за нама. Тако је, лагано, опет израстао у високи, достојанствен, монуметални обелиск, парајући над собом небо без граница и мере.