Натраг или напред

Звонимир Блажина
1959/1960. године

Неки људи су бројали, па је испало да после пет неуспелих зимских покушаја других навеза, тек нама да пође од руке и ногу да о смени година 1959/1960. станемо на највише врхове масива Каранфила, Маја Балс и Гурт е Зјармит, међу планинарима зване Северни и Велики врх Каранфила. Радољубу Јевтићу Цикету, скоро, и Стојану Димитријевићу Столету и мени, баш.

У част оснивања свог матичног друштва, ми планинари „Радничког“, хтели смо да десетогодишњицу обележимо овим тешким зимским успоном, као и 40-огодишњицу Спортског друштва „Раднички“, која пада 1960. године.

Били смо прилично скептични пред полазак због ранијих туђих неуспеха. Да бисмо се осигурали од евентуалних неуспеха, опремили смо се што бољом опремом. То је било неопходно ради променљивих децембарских дана када су и долине завејане дубоким снегом. Нисмо себи дозволили луксуз пролећног алпинизма који је могуће понекад упражњавати само са наочарима за заштиту од сунца, таблом чоколаде при руци у џепу и, понеко, с фотоапаратом…

До под Крошњу помогао нам је осамарени коњић Тахира Омерагића, скромног домаћина из исходишног места Гусиње близу Плава који је са њим лети кириџијао на путу у изградњи, негде око Златибора. Са теретом од којих 40-ак килограма на леђима сваки, с муком смо газили слеђену лавину која се из котлине Крошња стуштила једну ноћ пре тога.

На благој падини, да бисмо се заштитили од снежних усова, подигли смо шатор на висини од 2000 метара. Једва смо се сместили у њега нас тројица и целокупна наша опрема. Било је ту свега: врећа за спавање, бензина, два примуса, прибор за кување, 35 килограма хране и ђаконија за Нову годину и нешто мало „текућих проблема“, гумени душек и филц за под крста, па три комплетне топле пресвлаке, као и сва потребна зимска и летња опрема за пењање са два пењачка 40-метарска ужета. Све смо то, у једном даху, за шест сати тврдог успона пренели под шкрбину за Јагњила, под тај усек у гребену, са којег ће сутрадан један од нас да се врати да би осталој двојици омогућио да брже обаве посао.

Ноћ пуна изобиља, топла и безбрижна. А онда оно, ради чега смо дошли – наставак успона до претеће стрехе од снега, више метара високе, надвијене према Крошњи и нашем шатору, одакле се Цике, сачекавши да је срећно пређемо, добронамерно вратио. Хвала му. Даље смо пропадали до раскола у прхки снег, навејан с југа, овамо, у заветрину. Кретање утроје, напорно и рискантно, ишло би врло споро. Када се махањем руке, да не би гласом изазивао судбину – лавину, напокон јавио да је на сигурном, одмахнули смо му и ми што је значило нешто као „‘Ајде, ми настављамо, другарчино!“ Навезујемо се. Пењемо преко стрмине Богом дане за усове, те снежне отрге које може да помери некад и птичји крик. Од овог тренутка до повратка, нећемо се видети са другом два до два и по дана. Њему ће бити теже, јер је остао сам, а зарекли смо га „ни макац даље од шатора, осим по нужди“.

Да бисмо избегли лавине, држимо се тик подно гребенских торњева, а онда, уз стрми залеђени жљеб, избијамо на сунцем окупани и снегом заобљени врх. И како да га сад зовемо: Береш дољ, Маја Бал, Северни врх Каранфила? Много кумова… А није ни чудо – тек пре две године како су за планинаре: Бранко Котлајић, Живојин Градишар, Дарко Видановић и Бранислав Бата Митрашиновић пронашли најбољи приступ на њега. И не само на њега, него и даље, гребеном.

Дан се већ ближи крају. До следећег врха, највишег двогубог, стигли бисмо можда још по дану, али како и где тамо заноћити? Познајем га од лане и знам да је овде боље за то. На стрмој падини надвијеној над Котловима укопавамо се у један прхки смет. Вучја јама дубока два метра, широка један и по и дуга два, довољно је, назови, удубина на овој висини од неких кажу, 2460 метара. И топла, баш ако хоћеш, кад имаш суву пресвлаку, и примус, и остало. Кад је ноћ ведра и ветар мирује и нема магле и… Порција са којом смо копали снег да бисмо изградили склониште, напокон добија своју праву намену. На примусу готовимо „Арго“ супу, чај, па опет супу. Само текућину па текућину – сва нам је истекла на зној. И тако безмало читаву ноћ. Помало и задремамо. То нам омогућавају топле вреће од ангина, пуњене кокошијим паперјем (две је шила госпа Јока у „домаћој радиности“, по препоруци Милета Ђорђевића Кулова из ПД „Железничара“; једна је елитна, из увоза, најтања и најлакша и у њој сада пајки Цике доле у шатору. Њему је најтоплије, јер јој је власница једна наша планинарка (Гарсонка би је звали из милоште), којој би на успонима могао већ завидети и много искуснији планинар.

Сува пресвлака! Како је добро дошла уз изморено тело док се она овлажена суши на нама, споља, јер смо од топле текућине као потпаљена фуруна. Још један комплет чувамо у најлон кеси, за следећи бивак и то нам је, уз дебели сарачки филц, уже и којештарије, уједно и једина подлога за на снег. Ноге су у ранцима, ципеле у кеси на дну врећа за спавање, а глава, преморена, клима на рамену, сад вамо, сад тамо и, мада нећемо, све више се ослањамо о снежни зид, будећи синусе, не било их, јер ускоро ће цурком да лију.

У освит зоре дижемо бивак. Облаци су око сунца које пали хоризонт. Стопу по стопу грабимо ка Гурте Зјармиту (Кремен–камену), односно, Великом врху Каранфила, веле, 2490 метара високом. Пажљиво се осигуравамо ужетом о главу цепина. Обазриви смо због подмуклих стреха надвијених према Котловима за које не знамо где им је ослонац. На једном седлу, пред завршном првом главом врха, стреха се одлама на три четвртине метра с десна од мојих трагова. Уз потмули прасак, мени до тада непознат, у дужини од скоро 20 метара, остала је да виси онако заломљена, држећи се још увек за нешто, не знам за шта. Сувише сам близу. Силазим корак-два ниже да бих безбрижније наставио са пењањем, дубоко свестан простора између долине Ропојана и мене. Престрмо је, али да се.

Мењамо се у вођењу навезе и тако нам је лакше. Утом избијамо на предњи врх. Магла је јака и ветар наноси игличасти снег у очи. Наочари против ветра слабо ту помажу. Низ 5–6 метара висине камени скок спуштамо се пажљивим одпењавањем и прелазимо, лакше, на даљи, тобож, највиши врх. Кажем „тобож“ јер ветар и мећава удружени са маглом онемогућују да лицитирамо. Цепином, као са пијуком, раскопавамо снег и залеђену камену пирамиду од наслаганих вршних крхотина не би ли дошли до кутије са записима утисака летошњих посетилаца. Дубоко је негде доле и стрпљене нас издаје. У испражњену кутију од ћетен алве, остављамо запис о правцу кретања, кутију затрпавамо малопре ослобођеним камењем и брже-боље хитамо натраг. И то је оно „натраг или напред“?

А где је то натраг, е то се више не види. Снег завејава малопређашње трагове и ми се враћамо по инстинкту, том унутарњем пориву, јединој поштапаљки кад више ниси за нешто довољно паметан. Дошли смо ми до Северног врха, знамо ми да смо на њему, јер смо кроз мећаву сишли натраг у „вучју јаму“. Или бар у оно што је било јутрос. Сада је још само мећавом засут казан пун пршича. Више не налазимо спуст низ Јагњила. Он је ту негде, само не знамо где. Ја вучем низ мали жљеб заливен снегом, јер то је прави правац, Столе навија за онај већи коме се дно због магле и мећаве ни не назире и тврди да је то „то“. Стрижено-кошено. По његовом бисмо, сутрадан сам видео, сишли низ праву страну. По мени, низ источну стену Саверног врха у Београдски смер који до тада још није био препењан. Ал’ ‘ајд сад, одлучи се. „Звоне, послушај ме“, предложио је Столе. „Што да си мајке помињемо успут, ко год да је у праву? Вратимо се у вучју јаму да ноћимо ко људи. Шта ће да нам фали још једну ноћ?“ Од повратка, значи, данас ништа… Послушао сам га. Види сад – ја, па послушао. То једноставно једно с другим не иде. А иде! Сто посто иде! Бар за новогодишњу ноћ, јер ево знамо где ћемо је дочекати. Са муком избацујемо прхки снег и не да нам се да поправимо зарушене ивице над нама. Снег се не лепи. Хладно је. Кров од перлон ткања мало-мало па се откида са пободених цепина, чекића и укопаних дереза. Кад ипак једаред прихвати, бубњи над нама као коже на шупљем добошу. Да ли ће икада престати?

Друга ноћ у вучјој јами. Новогодишња ноћ. Часовник ми је отказао још доле у Гусињу. Столе, Пироћанац, није га ни понео. Правим грубе пошалице на рачун тога, али он не хаје. Жуље га ципеле које је ставио пода се да му не би овлажиле врећу. Због тога ујутро може да их баци, слеђене. Међутим, ни сада не хаје човек, па греје их он. Са чиме? Да те не би! И… ‘ајд здраво! ‘Ајд спавај, ако можеш… Ни капљицу за здравицу, ни орехњачу, ни маковњачу штрудлу сутра за доручак уз чај. Чаја нема, а неће га ни бити, јер оно мало бензина, што га је остало у примусу, трошим изјутра да Столету одмрзнем ципеле (у „онај“ крај баш није био тако топао како је мислио).

По слободној процени, могло би бити пет, јер је већ потпуна тмина и ми тражимо начин за живот са још једном ноћи, овај пут ветровитом, неизвесном, по ономе шта ће нам донети изјутра. Али где је то изјутра? На годину! Ко ће да дочека…

Планина је пировала на себи својствен начин. Разулареним ветром време је витлало гребењем не питајући нас за наше часове надања о смени година. Џиновске цеви камених оргуља планине јечале су под притиском ветра химну слеђеним горама, а могли смо да је чујемо само ми, јер камен није жив. Ничег од овог нисмо били свесни. Уз цвокотање и узајамно бодрење једно другом смо „дували под реп“ како смо паметни што не палимо примус, што храну чувамо за горе од овога, и суви веш, и чарапе, и притајену наду да све има свој крај. А ми смо сада барем на сигурном, захваљујући Столету.

Када је свануло, облаци су се разишли. А онда смо над примусом некако откравили Столету ципеле, тек толико да је, уз жуљеве, могао некако у њих да угура хладна стопала у мокрој чарапи. Док је ветар и даље витлао снежне перјанице, паковали смо колико смо брже могли, само да се што пре домогнемо долине. Пред полазак, у контра светлу од Ропојане, у хиљадама ветром ношених пахуљица подигнутих ударањем дерезом о збивен снег, Столе је остварио своју ауру – сенку на снежном платну које је затегао ветар. У том одразу ја сам видео, на тренутак, његово друго ЈА.

Низ Јагњила смо сишли негде око 10. Ту, над Ропојаном, пристојно удаљени од сада још веће стрехе, по први пут смо предахнули и од јуче до данас по први пут презалогајили. У миру. Безбрижно. Силазећи низ Зелену главу, лети травом обрастао стрми разбуцан камењар, сада под дебелим плаштом меког лаганог пршића, развезан, трчкарао сам колико се то дало окомице, што брже у бели цирк. Мало-мало, нешто ме ударало под колена да сам клецао. Када ми је дојадило, издерао сам се на Столета. „Престани да ме сецаш!“ „Ништа ти ја не радим, Звоне…“ Застао сам, осврнуо се са ногама до преко бутина у убетониран снег да видим, заиста да се уверим, да то сам себе ходом укопавам са малим усовом који је условило моје трапаво кретање. Ту је Столе сачекао пратећи ме помно погледом, за не дај Боже, а онда сам га ја пратио, због ветра, болних очију.

Силазећи сат касније, уверили смо се да оне тачке које смо видели како се црне под нама нису ни камење, нису ни дивокозе, нису ни медведи. Били су то људи. Њих пет. Наш „одбегли“ партнер, са све опремом и две навезе наших пријатеља, који су у петоро у шатору провели због неизвесности бесану ноћ. Уз црно вино, љуту мученицу, суво грожђе и орахе, и гранчицу смрековине, споља закићену о мотку шатора. „За душу“ – „За душу! ‘Ајд, лака им земља!“ – „Лака им…“ Док се Мирко није расплакао, већ сав уцвељен. Над нашом судбином, разуме се. Били су они данас, у неко доба, дошли до шкрбине да виде шта је са нама. Није нас било, и ничега није било за видети, и ми смо безнадежан случај. Покојни. А нисмо. Ипак нисмо. Ево нас. Ту.

У сусрет су нам дошли двојица пријатеља (узгред и чланови Горске службе спасавања Планинарског савеза Србије), чије смо трагове негде пре видели да су прошарали висећу падину Хаџијиног брега, над долином Ропојана. Пртили су својим траговима још једанпут, знали су да ће нам добро доћи за устопице у силаску набивен траг. „Срећна Нова, момци!“ „И вама, вала!“ „Добро је, је ли?“ „Јес је, вала.“ „Вала и нека је!“ „А има ли штогод за наздравље?“ „Јок, брате! Отишло…“

Џукеле, помислих, све су сами посисали…

Доле, више карауле, ка извору, са војницима који су у те сате имали своје вољно, крушку, дивљу, која ће кроз 3–4 године, по замисли старости овога краја, Бранка Котлајића (позлатила му се), пружати дебели хлад посетиоцима планинарског дома који ћемо овде да градимо, окитили смо штедро свећицама и прскалицама. Цике их је вратио из Крошње – тамо им нису требале за Новогодишњу ноћ. По атмосфери која је тада тамо владала, пре би им требала воштаница.

Данас, подно оног жљеба, којег је Столе оценио за прави, стоји на стени скроман белег, спомен-плоча изливена у бронзи:

Логар Бранко

23. 4. 1951.

Час Максимилијан

25. 7. 1937.

† 11. 2. 1974. КОРОШКИ АО ГРС ПРЕВАЉЕ

Након безмало 14 година, људи су скоро докрајчили прво понављање нашег првенственог зимског успона. У повратку са врха, друговима у Крошњи са којима су били у радио-вези, јавили су да су били горе, али их је успут покупила одваљена стреха и згрмила са лавином у долину. Горска служба спасавања из Пећи није могла да их нађе. То је успело тек лавинским псима, после десетак дана, доведеним из Словеније. Њихова тела нађена су под дебелим снегом на падини Каранфила више Ропојане. Нису остала да трулећи сачекају вране и лисице, а нама су показали да другови другове не остављају тек тако у планини.

Ово је уједно (ево, колико касније, али увек на време), најуверљивији доказ, да су наши другари били у праву што са шкрбине нису лакомислено отишли пред нас. Било је погибљено, а главом у зид се не иде. Само ни данас, ипак, не могу да опростим другарима што на угаженом снегу, места са кога су дигли наш шатор, уверени да нам никада више неће затребати, нису у купици снега, под грудвицом, толико да ладне, оставили кап-две за нас. Колико „за душу“, брате.