Прва југословенска алпинистичка експедиција Кавказ

Звонимир Блажина
– кроз приче учесника –
1964. године

Поодмакло је време. Деведесет година организoвaног планинарства у нашој земљи није мало. Обележићемо их алпинистичким експедицијама у иностране планине на све четири стране света.

Седмочлана експедиција кренула је још 28. маја на Шпицберге под вођством Антона Сазонова, алпинисте из Љубљане, и вратила се 22. јула успешно обављена посла на северу.

Друга, такође седмочлана група и у организацији Планинарског савеза Словеније, кренула је на југ под вођством геодете, Санди Блажине из Љубљане и у времену од 9. јуна до 22. октобра извела успон на Кордиљера Реал у Боливији.

Наша, југословенска, од 15. јула до 3. августа, бавила се у централном Кавказу, под вођством др Франца Сракара, где је нас 9 извело успоне на седам врхова преко углавном маркантних и у алпинистичком свету познатих, „извиканих“ праваца на крајњем истоку Европе.

Четврта, осмочлана експедиција, боравила је на западу Европе, у планинама Норвешке, од 26. јула до 20. августа. Ову групу алпиниста Хрватске водио је Владимир Хебарја.

Нама, овде, интересантан је превасходно наш рад, па ваља почети од њега.

Августа 1963. године водио сам табор Алпинистичког одсека Београда у Јулијским Алпима, у Крници. Свашта се пењало. И Мала Понца (Милан Матић и Пријезда Поповић) уз један бивак, и Разор, где ми се пред излазак из кршљиве стене са ранцем на леђима преко главе скотрљала Ела, без неких, да кажем, већих последица. Намеру сам имао да опет једаред пређем Шкрлатичине греде са исходиштем из Бивака I у Днини, али ми се партнер, приправник Богдан Бода Петровић, омакао преко главе, са ветровком пуном тешког снега намењеног за топљење. У дугом луку, после једног буп о стену, нашао се 45 метара ниже наузнак на сипару. Млад и надобудан, на инсистирање Предрага Пашића и моје да се навеже под скоком пре изласка на плато испред бивака, одбио је, јер ко се још овде навезује… Хвалим те Боже да је, иако сломљене кичме, остао жив и здрав да смо могли да останемо пријатељи и да његова породица није имала разлога да криви мене за његов удес… У Вратима из Аљажевог дома, Феђа Балабанов водио је, преко Прага, или Словенским смером кроз 1200-метарску Северну стену Триглава, ту и тамо, ако наиђу, по неку Аустријанку или Немицу „илегално“ за ручак на Кредарици. Било нас је свуда и свакаквих. У завршници, задовољио сам се успоном из Крнице преко Днине, Велике Понце и Високог Олтара са силаском у долину Врата, при чему ми је весело друштво правио Хајнрих Хајни Шнајдер, у то време спадало број један у Београдском АО-у.

За зимски тренинг добро је дошао покушај новогодишњег успона преко Мале Мојстровке на Велику и, после једног бивака на –17 °C у вучјој јами, без вреће за спавање, повратак на Вршич. Савезни алпинистички течај, марта 1964. године у Грбаји, када сам са Бранком Протићем узвео првенствени зимски успон на Очњак са силаском делимице гребеном низ смер „Радничког“, па спустом у цирк Љубокуће, био је пун погодак.

Заједнички тренинг и упознавање, априла и маја са Словенцима, имали смо из куће на Камнишком седлу. Горе-доле тура на дивљака, на Плањаву, а онда у једном дану преко Бране подно Штруце, Скуте, Шкарја, до Цојзове куће на Кокршком седлу. Словенци су отишли одавде сутрадан да доврше неки свој раније започети успон, али је за Хумара то овај пут значило „много хтео – много започео“… Над њиме оборен камен сломио му је ногу, тако да о Кавказу, бар за неко време, није имао више шта да размишља. Наша група из Србије (Милан Матић, Александар Саша Рогулић, Живојин Жика Градишар и ја) отишли смо на највиши врх Камнишких Алпа, Гринтовец. О несрећи смо сазнали тек у Камнишкој Бистрици.

Под сувим режимом, спартански, водио сам кондиционо–пењачки тренинг за алпинисте из Београда. Једанпут недељно са крајње станице трамваја 10-ке од Трошарине, преко Торлака, Јајинаца и Белог Потока, „лифтом“ на Митровићев дом и врх Авале, све усиљеним маршем под „ко ће пре“, са двадесетак и више килограма на леђима. Додуше, било је ту, кажу, у ранцу (понекад) и надувених душека за плажу и других скривалица, али ти превејанци нису ни пошли са нама. У вежбалишту „В1“ радије су солирали глатку плочу, или такође без терета на леђима, пењали превис и све остало и нагоре и на доле, без предаха којих два сата, а понекад и дуже. Пре овога, увек је било каскање од „В1“ уз стрму јаругу до Пионирског града, у тешкој пењачкој обући, а онда низ шуму, корацима од 7 миља натраг у „В1“ на разгибавање и верање.

Преко недеље: тренинг у сали у дворишту ДИФ-а, а о викенду пењање по алпинистичким забавиштима Горњака, Каблара, Сићева. Тако смо докрајчили, са Жиком у Малом Вукану, и један кратки смер VI степена тежине.

Завршни тренинг имали смо у Грбаји почетком јула, приликом свечаног отварања планинарског дома „Раднички“, чиме смо, тек да се зна, обележили 15 година постојања Планинарског друштва „Раднички“ Београд, а у том духу биле су спроведене и наше припреме.

Успех су овде имале две навезе. Живојину Градишару, Саши Рогулићу, Велибору Станишићу Шиљи и Душану Мочилнику Келију, западна стена Јужног врха Каранфила предала је кључеве пролаза кроз нови смер „Преко пећине“, са једним биваком, докрајчен дугим гребенским пречењем преко сва три врха Каранфила и повратком кроз Крошњу у Грбају.

Моја група имала је мање среће. Био сам намеран да са почасним гостом Урошем Жупанчичем из Јесеница, увелико већ 50-огодишњаком, из Доњег Котла Каранфила испењем првенствени смер кроз Грапу Копља. Срба Петровић одабрао је за партнера нашег члана, млађаног Веђића, спретног грађевинског бравара. Пожурили су напред и Срба је пустио Веђића да буде први на ужету. Донекле, а онда, враћај се. Не иде, вели, даље. Тако нам је пропао доживљај. (На јесен, тај смер су ипак препењали М. Матић и С. Петровић). Са Урошем сам отишао због тога и лошег времена на кондициону туру: из Котлова преко Застана на Ропојанска врата, па кроз маглу до граничног камена на ливади Вајуша и натраг. Тако је Урош био и у Албанији, без пасоша.

Преостало је још само да се пребројимо. Актуелни секретар ПС Србије, у тренутку између доручка у „Таковском грму“ и канцеларије Савеза, обећао је, онако, на своју руку, да ће да да вирман „Путнику“ за две повратне карте другог разреда Београд – Чоп до границе Мађарске и СССР-а и то је и учинио. Потом је Миша Куљај, заменик председника Комисије за алпинизам ПСС (Растка Стојановића, који је у Грацу држао летњи семинар из механике), у његовом одсуству пререзао Гордијев чвор. Пара нема. Жика и Звоне су спремни да сами сносе део личних трошкова и да се опреме, што други неће или не могу. Поћи ће, значи, двојица, а после ћемо видети. То „после ћемо видети“, остало је отворено да се гледа до 1984. године, када нам је као делегацији ПСС и ПСЈ из Београда, по сахрани Алеша Куновера, на приватној вечери у Радничком дому у Љубљани, саопштио Тоне Бучар, уз потврду Михе Поточника, да нам је наш дуг опроштен и да је брисан из рубрике „непокривени трошкови“. Изравнао га је ПС Словеније, јер ПС Србије није то смогао за 20 година од одласка експедиције на Кавказ. А радило се о неких 400.000 динара са којим износом је Словенија покрила наш део партиципације трошкова боравка двојице алпиниста код нас, на бази тронедељне размене. Хвала им!

Било је мучно када смо кренули. Млађи од нас били су погођени, јер сваки се осећао бољим од оног другог. Можда је и било тако, али смо Жика и ја били уверени да смо са далеко највећим искуством у раду у планини под зимским условима, па нека причају шта хоће. На крају су рекли да идемо, јер то нам је и онако наш црвени фењер на последњем вагону наше алпинистичке каријере и да смо само још биолошка успомена једне пењачке епохе…

Нисмо ми од вас учили! И нисмо ми за старо гвожђе, упамтите!

Истим вагоном, у две класе, из Београда је кренула наша отправа, првом Словенци, другом Жика и ја, све док вођа др Франц Сракар није уразумио неке од осталих учесника експедиције из своје домаје да напросто тако не иде како они замишљају. Или јесмо или нисмо јединствени. Решење се нашло у томе што је део путника уз наш купе, замољен, пристао да пређе у прву класу, а Југословени из прве прешли су код нас, да буду са нама, тако да смо касније обдан састављали купе. Ускоро, страсти су смирене. Није било више ни бедних људи, ни понижених и увређених. Извадили смо из торбе кекс и чоколаду и оно мало ђаконија, са чиме су нас испратили другари из ПСБ-а, а они Стару шливовку и све је било наизглед опет на свом месту. И вук сит, и оваца колико нећеш.

Преко Лвова, Кијева, Ростова и Таган-Рога, три дана вожње и спавања, и онда Пјатигорск. Још у Чопу, у наш вагон упао је човек „официр за везу“, алпиниста, мајстор спорта, који је био наш душебрижник све време док се нисмо опет обрели у Чопу. Само на успонима није био са нама – веровало се у нас да се нећемо погубити.

У Пјатигорску, 15. јула, потрпали смо се у мали аутобус донекле, а онда закуска из сандука – два пива на отвореној ливади. Одавде камионом до алп-лагера „Елбрус“ на око 2000 метара, свег окруженог џиновским брезама и смрекама и лепим осмесима тренутних становника, (брат-брату бар 50% девојке, једна умиљатија од друге). Распоред у уредне собе у дрвеној павиљон-бараци, умивање, па линејка. У ствари, збор пре сваког оброка, одласка на успоне или повратка са њих. Тада те следују прегршти цвећа, наврат–нанос набраног и начупаног ту негде уз најближу тарабу, али ускоро до те мере милог да ћеш га понети и сасушеног кући.

Дан и по у табору. Упознавање и дружење, сутрадан обилазак околних табора и припрема за Елбрус. Није на одмет рећи да их, оваквих и сличних са капацитетом и до 200 душа у једној тронедељној смени, тренутно има 56, па ти види сада где смо ми са нашим таборима.

Због изванредно добрих резултата прошлогодишње наше екипе у истом табору, имали смо „попуст“. Нису нас силили да излазимо изјутра на занијатку (разгибавање), нити је требало да, као остали, вољним кораком, у гушчијем поретку одлазимо на оброке. Углавном, као последњи улазили смо у трпезарију, а први били послужени од стране дежурне новичке, течајке. Ово нам је било заиста непријатно, ал’ ‘ајд сад, шта ћеш му.

За Елбрус смо имали привилегију да га урадимо у једном дану, одмах по ноћењу, без дана успона аклиматизације ради, на којих 4700 метара до стена Пастухова, а из Пријута једанаесторице, огромне у лим оковане кућерине капацитета преко 100 лежаја, смештене на висини од 4200 метара. Како је грејана нафтом, то нас је, због мириса, све одреда лудачки болела глава, а неки би и стомак радије да изврну него да сити пате од њега.

Ту негде око 7 сати 17. јула, упутили смо се на Елбрус, сви ненавезани до старог зарушеног бивака на којих 5200 метара. За мене ход по мукама. Да бих био лакши (уз остало већ са живе ваге 93 kg) понео сам чувене Авчин-дерезе, не било их. Сваких 10-20 корака, онако с ранцем на леђима, сагни се мал’ мал’, па их поново вежи. Ко их је паметан тако опремио да је везивну гуртну од фитиља за гас-лампу заменио пластичним бужиром од бакарног електропроводника, не знам. Такве су биле са неке туре враћене у магацин Савеза, и такве сам их, визуелно исправне, понео. Што ти је, то ти је. Сагни се, вежи, сагни се, вежи, летњи дан до подне и охо-хо. Чвор за тако еластичну пластику још није измишљен или га не знам.

До одморишта, пред успон на Западни врх висине 5633 метра, још је око 430 метара. На мојим дерезама сломљена је спојна плоча и десни спољни предњи део. „Шта је Звоне?“ „Алал вам Авчинке!“ „Што? Па добре су оне, швајцарска војска купила је лиценцу за њих!“ „Да ли су купили и Авчина?“ „Е, то не знамо.“ Смех. Да ли на рачун Авчина или мој, госп’он доктор је лепо смислио универзалке дерезе за свачију ципелу, од – до, али је легура остала тајна за нас.

Жика, полегао по смрзнутом снегу, мало–мало па би да се олакша на уста, али више нема шта. Последњи гутљај фалш оранжаде, па пут под ноге, за њима. „Идемо, Звоне!“ „Срећан ти пут!“

Остао сам беспомоћан, па дај да бар покушам снега да натопим, али је сунце зубато. Седим на вестону и зурим у празно кроз аутогенке (наочаре) и није ми ни до чега. Све док се нису вратили. На врху су, кажу, били у 11.

Вањка из Ташкента дохрлио је први и нуди ми његове трикуном оковане „батинке“ (ципеле). Е мој Вањка, ти си број 39, а ја 45. Даће ти твоји, каже, па нека те товариш сачека док му не вратиш дерезе. За тренутак, али стварно само за трен, био сам и ја на Елбрусу, а онда се за тај рачун пријавио крчмар да нам напише да су два и два четири. Ко да ме чека због мојих дереза!?

Кад су се скупили, пошли смо према Пријуту. Они, сви опуштено али хитро, и поред умора. Жика крај мене, ногу пред ногу, полако, ако затреба. У тим тренуцима осећао сам се као кловн на генералној проби у празном циркусу. Публика један човек. Над нама је био разапет шатор од ретког ваздуха и неугодне магле. Кроз њу, као рефлектор, сунце, јаче него игда. Арена залеђена, стрмина плећа тог Елбруса била је позорница без граница за моју соло тачку.

Без дереза, на голој вибрам-гуми, поклизнућу већ код првог покушаја да коракнем тамо где буде плави лед. А да нарушим достојанство самога пред собом, да се навежем већ при првом окршају са Кавказом, то понижење ипак нисам хтео себи да дозволим. Без осећања сигурности у оно што чиним и с претпоставком да ћу се, баш ако до тог дође, отиснути у најбољем правцу за свој (сигурно не последњи) спуст, кисело сам се осмехнуо у знак охрабрења пре свега себи самоме, а као једином гледаоцу и моме партнеру, али не задуго. Само што кренух, прошаптах: „Полако брацо, дај – пази! Звизнућеш у Стене Пастухова, ни мајка те рођена неће препознати, ако се под одмах не зауставиш…“ У том ево: “Ајд’ здраво, одо’ ја.“ Возим се лудо и безглаво. Неравнине леда који је (знам ја то) плав, јер је тврд и склизак да све пршти, мада га због наочара и прашине леда, деране вршком од цепина као с тоцила варнице, не могу видети. Бубекају ми ребра и прсти бриде у расквашеној кожној ХТЗ рукавици и бок боли да се јежим. Јежим се заправо због краја, због истека, јер не знам какав је. Држи се, роде мој рођени, не дај се – тепам сам себи. Не дај се – свега ти! И стао сам. Грчевито полегао над дршком старог доброг трофејног Ашенбренер–цепина од 5 банки, са војног отпада. Осећам да сам стао, јер више се ништа не креће око мене па ни звук. Посустао, стењем, недостаје ми дах више него на успону. Покушавам да устанем, али бадава, не иде. Само сам још једаред трапаво бупнуо, као оно тек рођена дивљач. Опрезно се изврћем на леђа препуштајући равнотежу ранцу. Са све четири повијене у ваздуху истовремено енергично гимнастички да видим цео ли сам. Јесам. И наједаред – ништа ме се више не тиче. Баш ништа. Главно је, стао сам.

Ко им то беше, тај Пастухов? Не знам. А лепо велико камење назвали по њему. Баш ћу да питам када сиђем доле, а сада ме баш брига.

Скидам бриле. Бљешти. Магла се разишла. У ствари, сада сам већ испод Стена Пастухова. Поново седам и видим да седам на мање-више равно тло; терен је овде готово без нагиба. Па зато сам и стао…

„Е, Звоне, Звоне, бруко! Да се није изравнало, ти не би ни стао.“ Стигао је Жика и грди ме. Нека! Има право. Сада ми уже више и не треба, нека га носи сам.

Устајем на своје рођене ноге и трупкам у месту, као оно медвед по врућем пепелу на ватром опаљеној ледини. Само што ово није ледина већ лед, а ја јесам медвед, овако трапав, какав сам. Ноге ме још држе, руке су читаве, ранац пун, на леђима ‘алал ти цепин Звоне! Ово „ти“ писано овај пут са „ТИ“, јер сам га сам одабрао између стотине њих. Знам, међутим, да се не бих задржао на тако глатком леду да се терен није изравнао, да није био ту камењар под снегом, да ми је цепин пукао, али се правим невешт. Победнички пресецам погледом видокруг крајичком ока, а целим срцем тражим не бих ли открио како партнер скида са ранца уже да ме навеже, да ме сведе доле на сигурно, као залутало јагње.

Опрезно силазимо по танком слоју кристалног фирна преко вековне испуцале подлоге леда. Подно разбацаног стења слутим напокон Пријут 11.

Пред кућерином збор. Поклици и честитања. Док сам стајао по страни не знајући шта да радим док се остали нису постројили, Урх ме пита: „Нећеш ваљда и ти у строј?“ Нисам ни мислио, али сам морао да будем напољу где су остали, славодобитници. Горчина у грлу нарасла је у кнедлу коју је било тешко прогутати. Засузио сам и нисам могао то да сакријем. Волођа из Ташкента, снажно ме стиснувиши за мишицу, као да му се чини да бих да побегнем, гура ме међу остале. „Деле се значке, Звоне, и то је само сувенир Елбруса. Свако их добије. Није то значка Ушбе коју треба да заслужиш.“ Прилази ми и доктор Сракар. С пажњом ме благо тапше по рамену и теши да не треба да сам повређен, да је ред да и ја станем у строј. Није Франц мислио ништа лоше.

Тај наш вођа, др Франц Сракар, био је чудесан. Био је снажан магнет који је опиљке наших егоизама и жеља због разнородних амбиција и нарави држао сакупљене доводећи их у склад (ускоро ће се то и показати) око два пола магнетне потковице Ушбе, коју је држала Земља на својој кори. Једно ће бити „елитна“ екипа за хај и нај потхвате, а друга, „друга“, стицајем околности мање елитна, како би томе рекао спадало Ванч Потрч.

У повратку на камионету по бујичницима изрованој макадам–колотечини, под зашнираном цирадом услед кише, погађало нас је ћутање. Свако је био са својим мислима, „+“ екипа: Љубо Јуван, Павел Шименц, Тоне Шкарја и Ванч Потрч, како ће бити распоређени по навезама, бавила се окамењеним таласом давне катаклизме који је пропео Ушбу небу под облаке као ниједну другу планину у 800-километарској вериги Кавказа. Није се скоро сретало толико пијетета према једној планини као што га на Кавказу гаје према Ушби. „Ушба је Ушба; Ушба је једна у свету!“ Тако се тамо са њом поносе. Називају је двоглавом чаробницом, вештицом, вилом, а са азијске стране, Грузијци, змијом. Овај двогуби врх, као два Матехорна–близанца, срасла у див-гору стрмих ледених литица, са свим потешкоћама услед ћудљивости у обрату времена, којег ради и они најискуснији без резерве упоређују са Ајгером, неодољиво привлачи. Као врхунски домет алпинистичке делатности, овде, приковала је и нас, екипу „–“, да кажемо, али ћемо ми из ове екипе имати прво пред собом нешто што је у програму за Траверз мајстора: гребенско пречење врхова Пик Кавказ – Бжедух – Слободна Шпанија, а после ћемо већ видети…

У алп-лагеру Елбрус овације, цвеће и ужарене топле очи. И нас, дођоша, и оних који су нас сачекали. А онда под заједнички туш, па вечера. Банкет. Столичнаја вотка из чаше за воду и вино са Крима из чаша столовача, тек толико, као за причешће. Лед конвенционалности спонтано се отопио; можемо куда хоћемо, пењачки пасош за вршљање по Централном Кавказу визиран нам је свима, без резерве. „Позитивци“ иду у Крст Ушбе, одмах са 700-метарског ледопада у Западну стену Ушбе, у 1100 метарску смер гранита, леда, вагонима тешких обурваних серака, а онда, са Перемичке, на Северну и Јужну Ушбу и, уместо низ Источну стену, да би избегли лабилне стрехе и лед по невремену, низ Јужну 1600-метарску стену на Гул глечер, у Сванетију у Грузију, у Азију и опет натраг у Европу.

Ми „негативци“ прво идемо на Траверз мајстора. И о томе ће сада да нам прича неко други. Својим речима, из свога 22-годишњег још неисквареног срца, онако како је он то доживео. И ми са њим. Дакле…