Школовање на капи Прелата

Звонимир Блажина
1994. године

Времешан, само још на око стамене грађе, у својој шездесетседмој, уствари већ увелико нисам за послове којих се прихватам по стазама и беспућу којим газим кроз планину. Да ли ћу или нећу, открити пролаз више (смер, како ми то кажемо), данас ми није важно, али ми је и те како важно да ова жеља не усахне у млађима, који се такође баве „залудни“ планином и да случајно не плате неуки цех ценом за коју нема мерила.

У жељи да се пуни доживљаја, увек изнова ведри и безбрижни, враћају својима кући, прихватио сам да за Планинарско-смучарско друштво „Железничар“ из Београда, од фебруара 1995. године изведем вишемесечну школу зимског високогорства кроз коју ће се београдски планинари стручно оспособити да буду још спретнији и срећнији у горама.

Школа је већ при крају. Учење везивања одређеног броја чворова неопходних за самоосигурање при кретању дуж челичних сајли, преко клинова и кланфи на осигураним високогорским путевима или прилазима, које ће високогорци сами претходно осигурати, проведено је у алпинистичком вежбалишту у Кошутњаку и Овчарско-кабларској клисури. Природна селекција са 34 пријављених на 20-ак полазника, озбиљно заинтересованих за слободно пењање у разуђеној стени, обављено је до краја априла, када смо пошли на четвороднeвне завршне вежбе и успоне на црногорским Проклетијама, у долину Грбаје код Гусиња.

Претходно одслушан програм, изложен кроз предавања стручњака о опасностима у планинама, о опреми, исхрани, повредама и њиховом збрињавању, о припремама и тренингу, метеорологији, логоровању и биваковању на и у снегу, о читању карата и оријентацији, изради транспортних средстава за ношење повређеног, припреми воде из снега, сушењу одеће и обуће на себи, без живе ватре, помогао је полазницима школе да самоуверено ураде оно што се од њих очекивало.

Учесници, од узраста за које се питаш „шта он још ту тражи“ до јуноша који колико до јуче нису били још ни на Авали, свак на свој начин доживели су планину и просањали је различито и пре и после успона, али су сви на јединствен начин проучили понуђено им знање, које сам стекао кроз 48-годишње искуство у високим планинама и готово исто толико инструкторског стажа. Ово смо све заједнички одрадили пре свега због тога да нам се не понове некадашње несреће са Олимпа, с Проклетија, из Алпа…; тек затим, ради што успешнијег евентуалног обележавања 50-годишњице ПСД „Железничара“ Београд, безбедним успонима на Монблан, Монте Розу и друге Мон и Маје, чега ради је, с почетка, ова школа била и сазвана.

Сигурном извођењу вежби и програма допринели су ентузијасти – планинари, помоћници инструктора, Момчило Павловић и Јармило Coботка, уз организационог вођу школе Владимира Фурлана, као и извесних из Чачка и Краљева, Слободана Миловановића и Радослава Чорбића, радећи волонтерски, од срца.

Двадесет три душе је било у поласку, у свом вагону до Бијелог поља, аутобусом до Берана, па другим преко Плава до Гусиња, одакле нам је трактор пребацио опрему до 7 km удаљене планинарске куће ПД „Радничког“ на 1180 m у Грбаји. Смештај у врећама за спавање на скупном лежишту. Чај, лак оброк, па тешка вежба. На недалекој, недавним снежним усовима изрованој, 45 степени нагнутој падини, обавезно увежбавање заустављања по паду у најнемогућнијим положајима уз помоћ цепина – једне врсте планинарског пијука.

С вечери, паковање ранаца за тродневни боравак на висини, уз два ноћења на и у снегу. Немиран сан, па буђење. Пре зоре. Мародери и већ печени високогорци остају у врећама – имају свој програм. Око 7 сати полазимо погурени под тешким ранцима прво ка Везировој бради, преко услед снежница набујалог потока, а затим дуж маркација шумом до првих снегова, у Мечин до. Његовим валовом, где се сустичу завршетци стврднутих громада снежних усова са супротних падина, наизменице скачемо са грудве на грудву и рујемо дубоки снег држећи равнотежу уз помоћ смучарских палица. Бројимо кораке. Свако по 30, а онда у крај да би пртио следећи, а ти на зачеље и тако у бескрај, у круг, да се свако принудно одмори. Ни дуже ни краће, него толико, док прође колона устопице газећи. Тек после сат, па опет сат, групни застој, одмора и оброка ради, тек толико да извадиш из џепа одеће или ранца нешто за под зуб, да понудиш најближег теби или да он понуди тебе, уз који гутљај из чутуре, воде, разуме се.

На неких 1800 m уверљив обрт времена – након сунца, суснежица са кишом и грмљавином. Има нас далеко више од десет, за колико нам нуде смештајног простора три наша висинска шатора: две „јурте“ и једна „псећа кућица“. Остали би покисли, а врх је и тако данас недостижан, па их враћам истом пртином низ Мечин до у дом. Види се да им је право. Остављају нам опрему, коју су нам помогли да изнесемо у висински табор, и ено их где грабе низ падину, јер што крити: неко воли попа, неко попадију. Управо тако. Они би требало сутра да из дома изведу преко врха Волушнице (1850 m) успон на врх Попадију (2060 m) и Талијанку (2050 m) и да се врате у дом, а ми из висинске базе на Маја Превт врх Прелата, високог црквеног достојанственика (бискупа, опата…) уз предходно осигурање правца кретања прикладним затезањем планинарских ужади до врха, тамо где је то потребно.

Речено – учињено. Барем код нас. На Попадију се сутрадан попело само неколико раније печених високогораца. Под пелеринама, заштићени од кише и суснежице, наши школарци – повратници, пажљиво силазе низ снежну стрмен. Једном од њих се, међутим, омакло. Фадил Трампић, најстарији међу нама, успео је да испроба како је то кад се возиш туропољем на глаткој пелерини низ стрмен којој не видиш крај. Истина, ловио се човек цепином, али га расквашен снег није држао, па се понадао користи од повика неком (коме год) доле: „Држ’ ме, држ’ ме!…“ Ал’ никакве вајде од тога. Задржао се сам кад је пристао у Мечин долу. Експозе, који је потом дао, да би ту било ваљано да је неко затегао уже, оборен је чињеницом да се на лавинозоном терену развезујемо, а не навезујемо ужетом. Два пута неће овако, то је сигурно.

Ми горе, скрајнути од могућег правца усова, утабавамо искорењену површину снега 4х4 m за сваки од три шатора и озиђујемо их високо снежним блоковима против удара евентуалног ветра. Справљамо вечеру од инстант паленте, супе, сира, сувог меса, чајева и слаткиша, и свега оног шта ко воли из (обично туђих) залиха. По два литра воде за сутра, по свакоме, да нам се нађе у шатору, добијамо из снега који се полако топи у пластичним флашама и чутурама у шатору између нас, на лежају од армафлекса, стиропор-подлошки и врећа за спавање пуњених паперјем. Ко има сув вестон, тај гала спава, па може и да хрче, да буди оне зимогрожљивије, лагана сна. Овај терен под звездама, у мрклом мраку иначе, за већину је нигдина из које треба сутра пронаћи најсигурнији пут до врха за сунца или за магле и кијамета у долину. Па ипак, у неко доба хор хркача опушта нас све.

Пре освита, негде око 4 часа, једно громогласно „устајте с осмехом!“ буди и ставља у покрет све. Међутим, што од зорта, што од поспаности, безмало четири сата нам треба да кренемо, сем 19-годишњој Весни Дракулић која се читав сат раније спремила пре свих. Биће, видим, ком обојци ком опанци. За који сат снег ће омекшати, прећи ће у кашу, а ми ћемо опет да рујемо. А тако смо господски могли да обавимо посао по покорици да смо пошли два сата раније. Стижемо на зараван према Подгоју. Посвуда трагови дивљачи. Не коментаришем чији су. Сада је важно да заштитимо лице и руке средством против опекотина због интензивног УВ зрачења. Неки стављају од марама заклон, а очи штитимо јако тамним наочарима. Једна пењачка навеза, њих двојица, развлаче три 40-метарска ужета дебљине 11 mm до врха Маја Превт (1950 m). Дуж ужади, после њих, један по један на сваком ужету, пажљиво и уз самоосигурање помоћним прусиковим ужетом од 6 до 8 mm, користећи стезни енса-чвор за случај пада на главном ужету, служећи се цепином и 12-зубним направама – дерезама привезаним на обручу, високогорци стижу преко стена и снега на врх за непуна два сата.

Ено га горе и Аца пекар, наш Санчо Панса у свакој прилици. Раздрагани, гледани одоздо као шарене чешљугаре, једно са другим деле радост због чиста видика и мирна времена. А онда брже-боље низбрдо. Са запада (а одакле би иначе), опет се навлаче облаци и грми. Уз већу пажњу и сад већ уморни, силазе на плато. На честитку и крштење пресамићеним ужетом по… Такав му адет кад ти је првина и то се не сме избећи. Оброк и освежење, коме шта прија, а онда пажљиво силазимо, један по један, низ усовину до наших шатора. У висинској бази дотачемо воду из порција загрејаних у затвореном шатору и спремамо нови снег у прозирне пластичне боце, стављене у надуване пластичне кесе на тамну подлогу. Ефекат стаклене баште даје нам воду и преко потребе.

У позно поподне са Ћафе од Везирове браде силазе нам у посету школарци Надежда Новаковић и Златан Ђорђевић са Миланом Симеуновићем Ером, високогорцем из ПД „Раднички“, корацима од седам миља. Чини се да овом двома чини медвеђу услугу, јер тек за сваког другог корака успевају да стану у његов траг. Али – то је сигурније: принципом двоструко ређе перфорације лавинозних стрмина под Превтом смањује се могућност да се покрене лавина. Као клупски (јер и ја сам из ПД „Раднички“), добијам бочицу косовског белог, уз часну реч, за после вечере. Школарци остају да без потребне опреме принудно бивакују код нас у шатору, а Вера Кондић, која је синоћ то већ доживела, силази за времена са Миланом. Пошто нас има више, а и по програму је, прави се игло – земуница од блокова снега. У њој ће заноћити Зоран Максимовић и Слободан Здравковић, уз пламен жишка и брундања примуса на гас, док не зготове кафу за вечеру.

Сутрадан изјутра, устајемо сви орнији, за једну ноћ искуснији. Већина мисли на долину и дом. Али још једна вежба нам предстоји: заустављање и извлачење палог партнера на заснеженој леденој стрмини. У две групе и то је одвежбано тако да после обилног оброка пакујемо опрему и шаторе и с пажњом силазимо низ усовине у Мечин до. Мој ранац понудио се да понесе Душан Палинкашев. Алал ти леђа, мислим се. С напором, кроз размекшани снег, пробијамо се до шуме. Ту је већ лакше, јер је оцедина. Стаза нас води до извора, а безмало потом и на брвно преко надошлог потока.

У дому нас чека чај, искрени поздрави и добродошлица. Пред кућом ширимо богату трпезу уз, што да не, добру капљицу. Мењамо све: суву одећу, обућу, пресвлаку, песму – све. Поноћ, па сан. Изјутра, зарана, доћи ће трактор да нам одмени рамена. Из Гусиња, господски, ићи ћемо аутобусом директно до Бијелог поља. У невиђену гужву. У воз.

Стижемо кући да залечимо срећни изгореле образе, херпесе, зубобоље и грип, да бисмо вам потом причали шарене лаже како нам је било лепо, а једно другог да питамо: Када и куда опет?

Па да. Куда опет?

Школовању је дошао полако крај. Увек, наиме, има нешто јаче од нас, нешто што нас доводи до табле са натписом: „КРАЈ ПУТА!“ И то треба да примимо трезвене главе, нешто као „шта је – ту је“.

Срећан сам што ми за свих ових деценија школовања млађих кадрова никад нико није трагично страдао.

Срећан сам и због тога што сам током зимских школовања научио млађе да није „Божије слово“ ако завршне успоне изводимо с биваком у снегу, јер су ти успони били већином првенствени зимски успони. То ме је навело да једном пригодом одам и јавно признање у виду писмена, уз то свакој по струк ружа, трима школаркама називајући их од милоште „ведетaма нашег алпинизма“.

Ево тог признања да остане похрањено између ових листова.

У три доба тако далека по времену, а тако блиска по својој истоветности, заслужиле су да у овај свечани дан освежимо сећање на њихова чинодејства у храму природе – у завејаној планини.

Њихово присуство вечерас, овде, даје нам право да изразимо своје дивљење, јер су за сада једине ушле у историју алпинизма ПСД „Железничара“ Београда, Алпинистичког одсека Београда и Србије, на јединствени начин, вршећи првенствене зимске алпинистичке успоне за време свог школовања:

— Радмила Лазаревић – фебруара 1951. године – у белим стенама Суве планине, а касније и у литицама Комова;

– Славица Николић — средином марта 1983. године – гребенско пречење врхова Љуљашевића Каранфила и Обле главе у баријери црногорских Проклетија, бивакујући на снегу неколико ноћи;

– Јасминка Вуцелић – крајем марта 1993. године – граничном линијом од Тројана до Попадије и врхова Волушнице, преко 9 врхова са 3 принудна бивака.

Учећи тако писањем цепином на листу од снега своја „коса – танка“ нису биле свесне да ће се наћи између корица Алпинистичких водича, сврстане међу остале срећнике, првоприступнике кроз горска беспућа.

Тих дана биле су велике као планина. Нека им не увену сећања на протекла времена.

Нека им цветају жеље и надања никла негде високо у горама!