Црногорске Проклетије

Милорад Мирковић
1956. године

Наша тура не обухвата ни издалека читаве Проклетије, већ само њихов западни део. Ово углавном из два разлога: први, зато што читаве Проклетије нису на територији наше земље и други, зато што смо њихов добар део већ прошли у летњој тури пре две године. Међутим, нама најважнији разлог био је у посебном интересовању које смо осећали према овом делу Проклетија од пре две године, када смо због близине границе могли само да привиримо у овај крај, што је још више појачало наше интересовање. Онда смо схватили да је ово један део оних правих централних Проклетија. Један део оне планине дивље, готово сурове лепоте, којој су Шиптари дали име Бјешка Немуна, Проклета планина.

Са Чакора наш пут водио је стазом под Девојачким кршом преко Јечменишта у долину Комараче. После напорног успона на Чакор, овај део пута био нам је као шетња кроз парк који је природа начинила заменивши шљунчане стазе меком планинском травом. Лепа четинарска и букова шума прихватила нас је да нас заштити од јаког сунца, а дивљи пашњаци Јечмишта прекривени бујном зеленом травом надкриљеном морем жутих цветова одмарали су нас од дотле пређеног пута.

Из долине Комараче преко Скића изашли смо на мост на Лиму, а преко овога на друм који између Виситора и Плавског језера води ка Гусињу. Овде смо сачекали аутобус који нас је тек око 9 часова увече пребацио до Гусиња. Преноћили смо код једног гусињског фотографа с којим смо се спријатељили чекајући пред Плавом аутобус којим смо заједно дошли. Напустили смо Гусиње пошто смо се снабдели хлебом и оставили ранце код нашег љубазног домаћина. Циљ – долина Ропојана. Најзад, мој сан се бар делимично остварује. Ходам ћутећи, проговарајући само кад наиђемо на неко место које нам је обојици добро познато. Са пар речи евоцирам успомене и онда опет ћутимо и гледамо лево и десно. Весео сам, ходам певајући и хтео бих да будем безбрижан, али осећам немир у души. Као да ће Ропојана нешто учинити, а знам дочакеће нас хладна и мирна, тако мирна да ће нам се чинити да је горда због своје раскошне лепоте, па нас и не примећује. Али није сва чар Ропојане у задовољству које имају очи када је посматрају.

Ропојане су величанствена врата која воде у срце ове дивље планине сурове лепоте, у срце Проклете планине, тог дивљег светилишта паганских Богова. Проћи ћу улаз, али ћу остати на прагу да одавде само посматрам високе, заснежене торњеве и горостасне вертикалне зидине из једног комада стене.

Стара жеља претвориће се у чежњу која ће се завући дубоко у моју душу, јер њено остварење не зависи од моје одлуке.

Ропојана је дело глечера који се са овог масива Проклетија кретао правцем југозапад–североисток стварајући дубоку долину карличастог дна са два крака у свом горњем делу. У ова два крака глечер је за собом оставио језера: језеро Лићени Дштарс у једном и групу од четири мањих језераца у другом краку. Крај долине затвара брана моренског наноса. Долина је дуга око 8 километара, а широка неколико стотина метара, са просечном надморском висином од 1000 метара. Око ње су врхови који прелазе 2000 метара. Њен југоисточни крај завија према југу и пењући се у вис води у подножје Маја Језерце или Маја Поп Лука како још називају највиши врх у Албанији који достиже висину од 2694 метра. Источни руб долине чине стеновити одсеци Белића и Ртомана, а западни венац Везирове браде са стеновитим врховима Маја Подгојас (на секцији Маја Поткаје 2119 метара) и Маја Каранфила чија кота није измерена, вероватно зато што је на врх могуће изаћи само алпинистичким успоном те на њега нико није изашао. Пошумљена падина ова два врха окренута ка Ропојани зове се Комљен. Горња два крака долине деле стеновити Ћокиштес и Маја Какиш у Албанији. Самом долином протиче река Вруја или Грља, напајана водом из неколико врела која иначе са околних планина понире кроз кречњак. На крају долине, река се сручује у камени котао 15 метара дубок и просеца моренску брану чинећи минијатурни кањон потпуно вертикалних страна, тако тесан да њиме само вода протиче.

У Вусању јављамо се граничарима и од њих сазнајемо да је пред нама група неких планинара са двојицом граничара. На почетку Ропојане прикључују нам се двојица мештана, Шиптара. Од њих сазнајемо да је југозападни део Белића у ствари Роман планина. Из Ропојане се граница између ове две планине јасно оцртава стеновитим скоком, при чему је плато Романа виши од платоа Белића, мада овај други има више врхове.

Пролазимо крај једног дивног врела обраслог дрвећем са стеновитим дном и водом као растопљени сафир да ускоро затим скренемо улево. Стрмим успоном кроз шуму излазимо до Застан колиба. Дочекује нас пуцњава пред Катунима. То су деца пуцала жеравицом као пушкама. Жар од дрвета стављали су на камен и по њему ударали маљевима од дрвета пуцајући на тај начин јаче него прангијама. Овде налазимо оне планинаре који су са двојицом граничара пошли пре нас.

Са овако увећаном групом напуштамо Застан колибе и излазимо на превој Штегуј, одакле се лепо виде четири језера. Сад је пред нама потолина гора Кориц, а иза ње уздиже се гранични гребен према Албанији са маркантном фигуром геометријски правилне пирамиде врха Маја Алис (2246 m). Обилазимо Група Корис с леве стране и избијамо на гранични превој Ћаф Волбонс. Одавде граничном линијом полазимо на Маја Росале (2300 m), највећи врх Романа. Даље силазимо ка огромном цирку између Маја Росале и Маја Розита, где се раздвајамо у две групе. Једна, већа са Џавидом на челу силази у дно цирка да одавде пође натраг у Ропојану. У другој групи смо Дарко, Бранко и ја. Из цирка успињемо се рубом једне огромне вртаче налик на вулкански кратер на Маја Розит (2522 m), навјиши врх Белића. За нама долази један Шиптар. Мислим да је одавде најлепши поглед на централне Проклетије.

Силазимо натраг у дубоки цирк под Маја Розитом и полазимо ка Ропојани са Џавидовом групом. Сада увиђамо да је Белић много рељефнији него што ми је то изгледало када сам га пре две године посматрао са Подгајса. Море вртача, циркова и стеновитих скокова секција мало може да помогне у овом терену. Пролазимо крај катуна, силазимо на Ропојану крај оног лепог врела, а одатле до Гусиња.

Устајемо рано ујутро. Пакујемо ствари, крећемо преко њива. Циљ – долина Доље и Вајуше.

Ова долина је сусед Ропојане. Налази се с друге стране Везирове Браде и Подгајса. Долином протиче река Доља која код истоименог села прима леву притоку Бистрице. У горњем току, где лети пресушује, река Доља зове се Вајуша. Долина Вајуше по лепоти, мада другачије, достојан је сусед Ропојане. Док је Ропојана величанствена вратница Проклетија која својом грандиозношћу и лепотом обећава улаз у високу планину дивље, готово сурове лепоте, дотле је долина Вајуше један мали пример дивље лепоте саме планине која се овде и завршава кратким планинским венцима све нижим и питомијим и која се на крају утапа у питому долину Врмоше.

Долину Вајуше, која се пружа правцем југ–југозапад север –североисток, са истока окружује венац Везирове Браде и Подгајса, а са запада Маја Попадија, Волушница и Караула. Долину затварају са југа стеновити врлетни безимени врхови спојени у вертикалан камени зид оивичен снежницима и сипарима. Био би то мали рај за наше алпинисте да најлепше стене нису на албанској територији. Ипак има и за нас доста посла у стенама Нестрашеса и Брегу (Маја Каранфил).

Разапели смо наш шатор поред карауле Застан. Са командиром који нас је врло љубазно примио и псом граничарем Фрицком излазимо на Волушницу (1795 m), па са ове на Маја Попадију (2056 m).

Понедељак, 10. јул 1956. године, устајемо око пет часова. Спремамо се на брзину, стављамо пар залогаја у уста и крећемо. Командиру поручујемо да смо отишли да покушамо успон на Маја Каранфил правцем који смо му показали јуче са Маја Попадије.

На путу ка Трећој ливади схватили смо да нисмо понели ни воде ни хране. Ово нам се касније осветило у стени.

Са Треће ливаде скренули смо улево, прошли кроз шуму преко сипара ушли у широки кулоар између стеновитих огранака Нестрашеса и Брегуа. Кулоар је засут блоковима камења, али успон кроз њега не захтева алпинистичку пењачку технику. Само на једном месту је заглављена повећа каменчина стварајући на путу превис од пар метара висине. Савлађујемо га слободним пењањем уз десни бок кулоара. Нешто изнад овога наишли смо на поток кристално бистре воде. Толико сам се обрадовао да сам се сместа сложио са Бранковом примедбом да будале имају срећу, мада ми се овај комплимент не свиђа. Продужили смо ка излазу где се кулоар шири у пространи цирк прекривен снежником. Одавде је протицао поток на који смо наишли, а понирао је у кулоару, те га зато није било на улазу у кулоар.

Из цирка сви путеви воде кроз стену. Заступљени су сви степени тешкоће у зависности само од изабраног смера. Ми полазимо десно ка већ изабраном северозападном бриду Маја Каранфила. Под стеном се навезујемо и преко јако затрављеног бока излазимо на брид над самом границом шуме, тј. изнад врха највишег четинара. Пролазимо засек на бриду који пружа лепу полицу за осигуравалиште, али и мало незгодан старт за успон самим бридом. Зато Бранко, као први, најпре пречка левим боком, па косо навише излази на брид. Добацио ми је да пазим на пречку, јер је крушљива и више га нисам видео. Осећао сам како ми уже равномерно клизи кроз шаке и слушао сам ударце чекића о клинове. Значи да је добро напредовао мада је крушљиво.

Најзад, читаво уже развукло се између нас. Сад је на мене ред да пењем. Бранко ми довикује да не може да ме осигурава због јаког трења ужета о карабинер у цик-цак затученe клиновe, све док не извадим први клин. Полазећи у пречку помишљам да ће ми ово бити први пут да пењем са осећањем који има први у навези. Имам пред собом обиље опримака, али они слабо држе. Први клин је тек на крају ове крушљиве пречке. Десно нада мном је неприступачан брид, испод мене близу 100 метара ничега, па сипар зарастао у траву и снежник цирка. Око појаса везано ми је уже. Дивно, потпуно ново перлонско уже, али које не користи ничему. Гледамо га како преда мном у благом луку клизи све ниже низ стену, напоредо са мојим напредовањем. Јасно ми је да што касније испаднем из пречке, дуже ћу тандркати низ литицу. Па ипак, да ово некорисно уже није ту, не бих могао да пењем. Оно ме стално подсећа на то да нисам сам, да је Бранко већ прошао овуда, да није испао, да ће ми помоћи чим избијем први клин.

Срећом пречка је кратка и одведе ме код првог клина. Избијам га и осећам уже како затеже. Сад ми је лако да испењем до другог и трећег клина. Крећем се оштрим бридом са осећањем да шетамо по фудбалском игралишту. Стижем до Бранка који ми предаје свој крај ужета и креће даље. Као и у већини кречњачких бридова, камење се може по вољи извлачити из стене. Јулско сунце пече свом жестином. Осећам страховиту жеђ. Пљувачка ми се згрушала на уснама у белу скраму. Грло ми је тако суво да покаткада не могу да говорим, а доле под нама бели се снежник. Бранко ми показује некакву киселу траву на коју по где где наилазимо. Жвакао сам је у толикој количини да је Бранко касније причао како је овај смер пео са једним преживаром.

Прелазимо преко широке, готово хоризонталне платформе равних плоча. Обилазимо лево оштар део брида и силазимо у један дубљи зарез. На другој страни излаз из зареза је експониран. Бранко полази у пречку десним боком, надајући се да ћемо тако лакше изаћи на брид. Кад сам дошао до њега, шаље ме напред у мали жљеб. Не налазим места за клин, те Бранко полази напред. Прошао је крушљиви жљеб, излази на рез једне љуске и узалуд се мучи да нађе место за клин у експонираном делу који је пред њим. За то време ја стојим на врховима прстију, ослоњен леђима на стену и ћутим, јер нисам у стању да говорим са овако сувим устима. Нема ни киселе траве, а сунце и даље жестоко пече. Осећам грч у нози од широког раскорака. Покушавам да променим свој положај. Пружам руку иза себе да дохватим уже којим сам везан за клин, али неспретно хватам и за Бранково уже. Он је то добро осетио, јер се тог тренутка пропињао на прсте стојећи на камену који се клатио. Добио сам добру грдњу.

Ни нови покушаји да затуче клин нису помогли. Чекићем га је тукао у стену, а вадио голом руком, сипајући ми каменчиће за врат. Стена пред њим није држала ни клин, ни руку, ни ногу. Пажљиво је сишао до мене, сасушеним устима простењао је да ћемо се вратити.

Схватио сам га. Прешли смо добру трећину пута, али је и добар део дана прошао. Несносну жеђ нисмо имали чиме да угасимо. Ништа од хране нисмо понели нити смо били спремни за евентуални бивак у стени. И – вратили смо се истим путем…