Горско-котарским шумама

Звонимир Блажина
1949. године

…И сада још као да видим, где под теретом пролазим горско-котарским шумама.

Биторај сам оставио већ за собом. Спушта се мрак, но није ми првина да у дивљини налазим ноћиште. У заблуди је онај ко мисли да је то тескобно. Много су лепша и друготрајнија сећања на она тиха и нема миловања вечерњег лахора што прати сунце на залазу, него она која би можда тек слутили, да нас је ноћ пристигла већ смештене на неком сигурном ноћишту. Негде усред шуме мирисава простирка увеле папрати добар је лежај за миран сан.

Тиха је ноћ. Мрак би био потпун да се кроз таму не светлуца малено огњиште. Жари се свод грања повитог од смоле – њише га дашак тек загрејаног ваздуха с ватре од шишарки. Но и то се гаси. Крес искри с огњишта, лагано јењава, остају угарци, па и њих нестаје.

Крајичак ведрог неба пун је сјајних звезда. Метеор покаткад запара небо, као да је скруњен са ђердана Млечног пута. Јавља се простор читавом својом дубином, непојмљив, велик и зачаран.

Ноћ је легла над шумама, а с оближњег лаза већ допире самотно зрикање цврчака, јасно, неуморно, попут вечног сата који се сам од себе навија. Повремено пуцкетање долази с оне стране где је до малопре притајена, сада оживела и она дубока јаруга, а стара дебла пуцкетањем одају да су већ начета од поткорњака. Кора полагано постаје прах. Једва још којих стотињак година, па се и ова јела, под чијим окриљем чекам сан, неће тако гордо дизати увис према звездама. Време и црвоточине ће је оборити, а она ће даље тињати, као и ове уоколо у мистичном фосфоресцирању трулежи. Али с временом ће друге јеле нићи крај ње у вечном обнављању природе.

Тиха, а ипак препуна живота, ова је ноћ без светла. Први се јавља звездама украшен небески свод, да би безмало затим ноћ говорила крилима ушаре. Између дебала бешумно једри ова птичурина за својом ловином, у правцу песме жабе гаталинке, негде на лишћу дрвећа. Хук совин ево најављује поразе слабијих, јер само способнији ће опстати…

Притајен, попут кунића, ћутим како бих слушао…

Интермецо нејасних шумова. А онда кевтање лисице. Тек мало затим гроктање вепрова на оближњем пропланку осутом мразовцем рују за корењем. А затим опет савршен мир. Само тихи лет свитаца ремети мрклину у којој се шума опет притајила, сада до свитања, у потпун мук.

Из безданих дубина још мрачних вртача провали студен коју шири лишћем засут снег. Оштрином својом скида сан с очију; не сан – дремеж, јер нема сна у шуми ако си сам.

Осећам хладноћу. Свиће. Доба је зоре кад бледи трепет расејаних звезда по самотном горском плаветнилу. Сунце већ обавља своје поновно рађање. Осваја дан.

Рика јелена зове на појило некуда тамо, на локвице. Само зверима и птицама открива шума сву драгоценост тих ретких жабокречина у овој тако безводној крајини. Ту нема кладенца. Вода се не види. Из понекад густих, надвитих облака шкрапе је гутају и вода постаје бисер, скривен у вртачи.

Светлост јутра дозива у стварност, у новорођени дан. Опет се жаре борови и јеле, сада сунцем окупаним вршцима. Облећу детлићи, почиње рад. Док фрца кора под оштрим кљуном који дуби стабла, мравињак живи једноличном вревом као и до сада. Инсекти зује све гласније и јаче, та микро-дружина прва се јавља у рано јутро дубоког Горског котара. Примерном марљивошћу облећу пчеле око латица цветова, пију из чашица јутарњи мед.

Умивам се росом попалом по лишћу. Та влага се као кристал прелива у спектру боја тако да скоро засењује вид. Као да скупљам драгуље, кад прелазим дланом по крупним капима разасутим у бескрај по влатима траве на густо обраслом тлу.

Коначно полазим. Видик је непотпун, одсечен жбуњем и стенама. Ходам по беспућу у правцу југа. Најзад ми утрта стаза, прекривена хумусом, открива медвеђи траг. Води пут малина или јагода, негде на присоју. Кукци оживљују стазу, а зелембаћ лено протеже удове. Личи на змију која се још крије притајена под каквим каменом и стрпљиво чека док сунце боље не пригреје.

Осмех се јавља на лицу док из очију навире сјај измамљен птичијом песмом: косов тремоло дозива такмаце да му се придруже. Али, шума је још тиха. Тек ту и тамо која веверица скоком зањише крошње и оне опет наставе тихо да мирују. Или тек нека ласица страшљиво шмугне, кријући се пажљиво у пузавцем обраслом корењу.

Одједном се нађем негде на гребену. Касније видим да сам на литици, једној од многих што уоколо ничу из густо зараслих вртача. Као нож оштар брид води у подножје, све доле до камења обраслог маховином. У сенци влага, по грању лишајеви, читаве брадуље. Повијуше не дозвољавају смрекама да им вршцима побегну. И оне траже сунца и ваздуха. Дивљина, већа но што сам се надао.

Дубока котлина према југу, али се не види где јој је крај. У једној од стена обраслих жбуњем налазим пећину. У дну суво лишће. При излазу – кости. Између осталог и један повећи зуб. Напуштена, хладна пећина чека да је неко поново узме за стан.

Стрмина ме своди на уску стазу. Обрасла шикаром, само је смерница. Прво на шта наилазим на њој, а што ме подсећа на човека, то је рђом изједен карабин, с тек пола кундака, производ негде са смене векова, француске израде, но ко би знао чијега на крају власништва. Нешто даље срећом и тог безименог неког, за ким је остала, као снег беле кости лобање без доње вилице и нешто од онога што би свакако боље препознао биолог или неки други стручњак. Но ништа од онога што би ми рекло ко је тај бивши човек, шта је био, откуда је и куда је намерио. Остао је да лежи ту где је и пао. Нисам га мицао. Вукови су га и тако превише развукли. Ко био да био, има свој мир. И гроб. Лепши од оног уобичајеног, макар и без мермерне плочице…

Утрина нестаје. Опет се провлачим беспутним честаром. Дуго се пробијам кроз нетакнуту шуму која још не памти оштрицу секире. На крају ипак излазим на неки пут, стари, стратешки приморско-босански пут. Изврсно очуван, чудесно чист, премда изгледа да се нико њиме не служи. Предање само говори о томе како су некада овуда, још пре Првог светског рата, Цигани кријумчарили коње за Приморје, а с мора вукли другу важну робу, преко потребну босанским местима. Имали су, веле, на том свом путу добро опремљене прихватне станице, тако да су понекад и месецима били утаборени у овим горско-котарским шумама.

Добијам нешто на времену ако напустим пут и сечем котлину да бих на југу опет дошао на њ. Овде је туцаник већ добро извожен. Сељаци из Лича свозе њиме сено са многобројних лазева. Пут затим поново улази у шуму. Прекривен је лишћем до глежњева. Листопадна стабла букава и храстова веома су стара и чудно проређена тако да се сада видик нешто проширује. Ускоро налазим објашњење у једном великом напуштеном, некада, по свему судећи, добро уређеном логору. Уокруг већ завршених земуница и грањем оплетених заклона леже тек делимично засути откопи, препуштени сами себи. Касније сам чуо да су у време последњег рата овде били смештени збег и болница.

Пут ме лагано води према врху. У лишћу су опет, сада двоструки, трагови медведа. Нисмо се сусрели. Пут нас је негде раздвајао иако сам на врху наишао на разгоропађена легла дивљих пчела настањених у једном од сасушених корена већ давно попадалих стабала.

И напокон – чистина, простор пред погледом!

Вишевица, највиша тачка овог дела крша, надвисује ме само још својом пирамидом из дрвета. С невеликог врха обраслог оштром травом гутам незаситим погледом све што могу да дохватим очима. Широки поглед на Јадран. Готово више и не памтим имена онога што сам видео. У сећању остају обично само обриси. Па ипак, као кроз маглу која се надвила над морем, гледам још Јулијске Алпе, далеке под снегом, и ближе Рисњак, зелено црн, Учку, плећато широку, док се Медвеђак бео и го, ужарен на сунцу, дичи једино још својим поносним именом, али без својих медведа који су побегли из његових давно посечених шума и сагорелих хрбати у овај суседни, дивни крај. А онда опет, читави низ, Велебит, тршан и црн, делује величанственије од свега што се одавде пружило погледу.

Простор! Колики простор! Све то могу захватити једним јединим погледом.

И опет се, тихо, али као и увек изнова, незадрживо јавља она у човеку исконска жеља за лутањем.

Настављам пут.