Бранко Котлајић
СЛУЧАЈНИ ПЛАНИНАР, А НАЈВЕЋИ ЗАЉУБЉЕНИК У ПЛАНИНУ
Можда је то стварно био случај… После свих ратних страхота, страдања и подела, велики број наших, сад већ небеских планинара, схвата да своје идеје о демократији и успомене из „шуме“, затвора, ЈВУО и Равне Горе могу најлакше и најбезбедније да поделе са својим друговима на планини. Тако настаје „Раднички“. Али, планина их узима под своје и у свом загрљају држи довека, а си – гуран сам, и сад.
Тако „случајни“ планинар и алпиниста открива долину Грбаја о којој је до тад само читао по малобројним планинарским часописима. Тада му се и рађа „суманута“ идеја да ту никне наш Дом. Зато је и правда и највеће признање што сада носи његово име.
Случај је и то што се са мојима (оцем и чичом) зна најпре из ратних дана, а потом и из затвора. Пријатељство преживљава, као и они, и бива све јаче.
Био сам привилегован да сам могао да наставим то пријатељство, како на планини тако и при рађању Бранкове две књиге. Његове речи на крају планинарске биографије „Живот са планинама“, „Мићо, хвала ти. Тачка“, значе ми више од било ког успона с њим. А било их је доста.
Бранко Котлајић
Нећу да се присећам Проклетија, Комова, Маглића и Дурмитора. Сећам се сад најпре случајног, а неуспелог успона на Островицу. Фебруар 1982. У Београду промиче неки снег, а Бранко, Радомир Раша Радовић, мој друг и наш сада такође небески планинар, договорили смо се да одемо на слеђену Островицу јер смо нас двојица тамо бивали само лети, а Бранко инсистира да је видимо и зими. Крећемо мојом „пеглицом“, на ужас путара на Ибарској магистрали, јер је тамо већ мећава и аутомобили су ретки. Пар километара пре Ћелија Бранко каже да ипак нисмо „потрефили“ дан па уместо Островице идемо на Врапчије (или данас Враче) брдо да нам покаже место где је погинуо Димитрије Туцовић. Тада нам каже: „Нека чека Островица, важно је да смо се прошетали.“
Свако планинарење с њим било је својеврсна шетња. Волео је да види сваки цвет, дрво, неку животињу. Не памтим да смо се икада задржали мање од 15 минута у разговору са неким мештанином на кога бисмо натрапали по планинама. Њему је сваки корак по планини био непроцењив. Увек смо неку туру завршавали са ранцима пуним зеља, сремуша и сличног „блага“ које бисмо налазили. Али, једном нисмо имали никакву згодну кесу да Бранко набере изданке бора за чувени тетка Зоричин сок, па их је брао у капу. Кад сам после два-три дана дошао код њих на сок, рекао ми је да је Зорица хтела да га пребије, јер му је капа била сва улепљена од смоле. Ипак, сок је био предиван и још памтим тај укус. Долазио је на сваку славу моје мале породице до неке 2000. године. Седао би у воз у Ражани, дошао да честита славу, отишао да обиђе своју децу, и враћао се у свој „замак“ под Субјелом. А тад, те неке године, рече ми да не може да дође. Ја сам претрнуо, помисливши да није добро и да не може да издржи пут, јер ми је већ тада признао да има здравствених проблема. Рекох му да није страшно, па га, онако изокола, упитах да ли је здравље проблем. Рече ми да није то, него да његов први комшија, на километар од његове куће у Ужичкој Мионици, очекује да Бранко дође код њега, који исто слави Св. Николу, да „врте колач“. Рекох да није проблем, комшија је пречи од кошуље, а он ме опет уплаши, рекавши ми да се плаши тог одласка. Опет се, у себи, препадох, па упитах некако шта је ту проблем, а он ми мирно рече: „Ма знаш, примам неке инјекције, оне су на бази неких хормона, женских, а тамо се сви сељаци за славу љубе у уста, па се бојим да не поклекнем под старе дане!“
Тако ведрог духа остао је до последњег даха. Није се предавао и 2003. године поново је попео Северни врх у својој 79. години, са Бојаном и Пеђом. Рече ми да се бавио туризмом. Каже, сишао сам све на туру.
Тај наш Бранко – неуништиви.