У Хорновом смеру у Јаловцу
(и нека спасавања приде)

Звонимир Блажина
1950. године

Уобичајеним начином наших „о-рук“ тура, јер тада се радило и суботом, хитао сам да искористим недељу. Милан Корошец и ја, игром судбине, требало је да будемо прва навеза „Радничког“ из Београда која ће запењати у Јулијским Алпима у Словенији, кроз Источну стену Јаловца, више Тамара над Планицом.

Био је почетак јула 50-те. По обављеној служби те седмице, из Загреба сам стигао у Крањ где ме је чекао Милан, дошавши из Тржича са одмора код родбине. Ово ће му бити други успон после прошлонедељног кроз Шпиков Грабен, I-III степена тежине. Сада нас је, са Бранком Пехарда и Бошком Михелчичем, четворо за смер. Петом, неком медицинару, дошла је у Шкофју Локу „баба“, „боља половина“, али они ће остати у Тамару.

Од по сата пре поноћи доста смо брзо стигли до дома у Тамару. После богате трпезе, ухватили смо пут под ноге ка кулоару Озебнику, а у караули код дежурног остале су нам планинарске исправе. Два сата саплитања о бусење и камење и ето нас под улазом у Хорнов смер где смо га Милан и ја, тобож, простудирали (у мраку). Сви заједно потегосмо, исписмо поштено из Бранкине чутуре „дивку“, а затим су Бошко и она пошли ка Котовом седлу, а ми под саму стену. Преобули смо се; ја по први пут у своје маншонке, филцом пођоњене пењачке патике, а Милан у гимнастичке патике „Борово“. Телећак, трофејни војни пешадијски немачки ранчић пресвучен кожом, поред чутуре и осталог, примио је некако и два пара окованки, прикладне дубоке обуће за траву, камен, снег и лед – укратко, гојзерице за планину.

Ушли смо у стену око пола шест, а нешто за нама пристигли су и први Словенци из Алпинистичког одсека „Искра“ Крањ. Прве две дужине пењали смо паралелно, са ужетом у омчама, једном косом распуклином која се простире од улаза у стену навише. Наизменично су следили краћи камини и бујичњаци у којима смо ипак, не само реда ради, једно другог осигуравали. Већ ту је Милан рекао да се види да то није Шпиков грабен, и да се зна шта је четворка, иако тежина детаља није могла бити једва ни три. У првом камину дечко је имао муке, што ради „торнистра“, што ради тешкоће коју му је задавао до сада непознат такав му детаљ који захтева посебан начин пењања. Обливен знојем, дошао је до мене да ми упутним погледом прећутно да до знања да би се мало одморио. Застао сам и ја.

Потом смо опет пењали заједно, прилично дуго, опет до под један уски камин са мало већим, но здравим опримцима. Прешавши га, позвао сам га да пође и после дуже станке осетих трзај ужета и зачух громко: „Држи!“ Намах се склизнуо са стене јер су га прсти издали, после чега се, хтео не хтео, мало одморио висећи, а онда са нешто мање пипавости но у првом покушају прешао то тешко место. Задихан, без речи, одавао је утисак да му треба тајм-аут, што смо си и приуштили.

Истовремено пењући наставили смо даље у лево до испостављене пречке где ме је опет осигуравао. Следио ме је без задржавања и новим камином и разуђеном стеном избили смо на Кеглишче.

Пили смо мало воде, јели бомбона и допунили чутуру чистим снегом и пошли у стену не пречећи одмах у лево него потег касније по испостављеним полицама. Безмало потом, под собом смо чули Крањчане. Опоменули су нас, „први и последњи пут“ да пењемо превисоко, што смо и сами утврдили после неколико потега. Напредовали смо спорије од њих већ и због тежег система полица, али далеко занимљивијих но су биле оне доле, одреда посуте мрвљеним осипом. Удубину поменуту у опису надвисили смо таман толико да смо је испречили улево у њеном излазу, док су дечаци ушли у њу и потом изашли напоље тамо где и ми. Пењао сам даље улево на горе за две дужине манила ужета и стигао под „Хорнову врв“. Ту су нас сустигли и сада наставили да воде успон док ми не приђе Милан.

Сасушених уста мљацкао сам неки кекс седећи на поличици док је тројна навеза пред нама напредовала, сада већ спорије. Тукли су у горњем делу још два клина и поред постојећа четири. Због овога се Милан нешто касније добрано задржао избијајући их. Упутих им горе по спуштеном ужету један карабинер јер им је тога мањкало, а раскусурали смо се на врху.

Да бисмо разбили монотонију успона коју често услови чекање док „тројка“ одмакне, напасали смо очи погледом преко Тренте према Триглаву, Травнику и осталом што нам запада у видокруг. Од досаде зачикавао сам партнера под собом: „Да ли би кекса или воде мало?“ Све је то у ствари имао у телећаку на леђима, навезан о клин, јер сам већ био десетак метара над њим у камину, више диједру – „заједи“ под тупим углом сучељених стена. „Море, носи се!“, био је одговор. Коначно, могу и ја да пењем. Тројка над нама је нестала. У целом потегу избегох два клина да бих уштедео карабинере, јер нисам знао шта нас горе чека, а њих никада доста. Последњи забијени клин у 40-метарском потегу добро је дошао, претпоследњи је био сувишан. Тако отприлике свако у себи резонује по свом и мудријаши над онима који су остављали клинове за собом, окивајући из године у годину стену као сужња, ни криву ни дужну никоме. Још 20-ак метара удесно, иза угла, по положаној осулини и уже се напело. Крај. Једва му довикнух да пође и ево где се веза лабави. Вероватно опрезан, пењао је споро док сам уживао мислећи о томе шта ли преживљава сада, јер то су му први клинови које је у стени срео.

„Хоп!“ Изгледа да је био пад. „Шта је?“, упитах. „Држи!“, узврати. „Шта да радим?“, питах даље, али не добих одговор. Слатко сам се смејао у себи, добар минут готово док је уже све време било под теретом. Знао сам да је прошао без повреде, стена је ту и глатка и стрма целом дужином камина. Свега сам једаред зачуо да лупа чекићем, а потом, иако доста доцније, угледах га како ми лагано прилази, обливен знојем више но игда. Зној му је у грашцима прекривао чело и надусницу обраслу плавичастим паперјем бркова. „Прпа, ха?“ Поново оно његово: „Море, носи се!“ „Зашто переш руке водом кад видиш да је немамо ни за пиће?“ Гледао је прво знојем орошене руке па у мене, а онда му се лице озари невиним осмехом. После за њега тегобног потега, кад се издувао, радознало сам га упитао „Шта би?“ „Падох.“ „Колико?“ „Око пет…“ Зар се уже толико напело, зар сам у лежерном седећом ставу осигуравајући га могао да одржим тако лако терет од 80 килограма колико је брат брату имао? То ми је био први пад који сам примио и одржао, ослоњен само крајем леђа о оштру покретну дробину и осетих неко поверење у уже и самога себе. Од сад па до века, био сам сав важан. Једва смо чекали да приђемо снежишту на чијем се доњем крају сливао витак млаз. Пожудно смо пили воду ледену од снега којег је нештедимице топио, просто јео, топли јулски ваздух.

Над главом је зафрчало од слапа камења дубоко ка кулоару. То није била последица утицаја Сунца на вршну капу снега који се нагло топио, већ непажња оних који су били бржи. Псовкама пропраћено „пазите горе“ са којима смо сакрили страх имало је ефекта. Само још један звиждук преко таванице окна под којом смо седели и морао сам да ускратим Милану задовољство да се послужи словеначким сочним псовкама, али и да смањи своју неумереност у гашењу жеђи водом из чутуре коју је мало пре напунио млазом испод снежника.

Убрзо прођосмо окно и обресмо се на лепом платоу одакле се могло до Комичијевог брида. Наставили смо улево, на горе, преко скокова, дробине и жљебова, до другог, већег скока. Осигуравали смо се једино на котрљајућој дробини и несигурним пречицама у каменом скоку да бисмо до врха стигли слободним верањем.

Изненадио ме Милан у више наврата тражећи: „Стани мало да се издувамо“, из чега се видело да нема баш кондиције која је за пењање потребна.

На врху су Бранка и Бошко, дошавши до Котовог седла преко северозападног гребена и Малог Јаловца, одмарали тело већ читав сат. Колико за једно „цинца-маринца“ и стигли су. Дали смо одушка нагону глади. Јели смо све. И кобасице и сланину и овомалтине и кекс и бомбоне и… и проклета балканска петстогодишња глад. А онда се питаш… Јанез из Крања такође се мало прихватио, а онда су једно за другим сви отишли.

Са задовољством сам размишљао о томе како сам успешно провео нашу навезу кроз смер коју нисмо до тада познавали ни мој партнер ни ја. Значи, са опрезношћу смем да приступим самосталном вођењу кроз смери четвртог степена, назване „врло тешке“, и оријентацијски захтевне као што је Хорнов смер, кроз којег се може прећи у више варијанти. Међу прекаљеним пењачима, наиме, Хорнов смер у 400-метарској источној стени Јаловца у погледу оријентације, важио је као мала матура.

Дибонов смер у северно-северозападној 900-метарској стени Шпика, у којем сам пре месец дана са партнером из Загреба Богумилом Кахлеом „пао на испиту“, броји се као велика матура, а Прусик Салајев смер у 1200-метарској северној стени Триглава прави је дипломски. То ће да сачека још коју годину.

Милан је био врло снажан за својих непуних 18 година. И не без разлога. Осим што се окушао у рукомету, био је јуниорски првак у алпским дисциплинама у смучању у репрезентацији Србије и репрезентативац веслач у скулу. На топлом камену уз дремеж и заслужен одмор, размишљању никад краја. Али не задуго.

Дошло је до тог да ће да буде озбиљно. За леђима од запада, не чувши ни кад ни како, пришуњао нам се један младић. Деловао је поплашено и збуњено. „Добар дан.“ „Добар дан. Одакле ти?“ „Одозго.“ Показао је руком иза леђа према Малом Јаловцу. „Сам си?“ „Нисам.“ „А где ти је партнер?“ „Доле су.“ „Су“ вели, „Па колико вас је?“ Одговарао је смушено, па је прешао на практично. „Да ли је неко од вас решавалац?“, питао је гледајући ме у очи, а видео је значку горског спасиоца која ми је била причвршћена на прсима. „Јесам, ја сам, шта је било?“

У пар речи испричао је, како су пењући гребеном од Котовог седла, дошли до Малог Јаловца и ту им је, из влажног жљебића, први у навези исклизнуо и остао у рубној пукотини између снега и стене. Да ли је при свести? Јесте. Уопште је није губио. Шта је повредио? Не зна… Трећи партнер је остао уз њега док не стигне помоћ. „Иди ти, бато, маркираним путем, па низ Озебник, пажљиво, у Тамар. И нека домарка из куће телефоном алармира Горску решевалну. Мој партнер и ја сићи ћемо до њих, па, ако је покретљив и видимо да то можемо, покушаћемо да га понесемо ка Котовом седлу, а успут можемо и да се чујемо, са сипара до гребена се чује.“ Речено – учињено. Дошли смо до њих. Били су тихи, присебни. Јанез је имао повређен кук. Питао сам га да ли може да устане. Пробаће, вели. На једној нози може да стоји. Са другом, ни случајно. Ништа.

Од њиховог пењачког ужета смотаног у велике колутове направили смо импровизовани грамингар, а ла ранац, носиљку за транспорт повређеног на леђима. Упртио сам га и испод пазуха осигурао прусиковом омчом, везивањем за мене. Његов и мој партнер испењали су изнад нас, осигурали се на каменим љускама и ту и тамо на неком клину и почело је на „о-рук“. Партнер и ја смо се мењали у ношењу и осигуравању, док је његов партнер био више него добар за „о-рук“. Испрва нагоре, а онда разуђеним гребеном до Котовог Седла и затрављене стеновите стрмени до лабилних сипара. Није трајало дуго. На снежишту под кулоаром већ се назирала бројна екипа спасилаца. Партнере сам оставио уз повређеног и пожурио на доле, до њих, у сенку 2643 метра високог виторогог Јаловца, трећег по висини за Триглавом.

„Кам па?“, упитао ме из контрабаса један прзничав глас. „На влак“. „Шта!? Спасилац?!“ „Морам у службу. Не смем да закасним.“ „Код нас се тако не ради, тек тако, па одеш.“ „Идеш и ти, знаш куда!“ „Дај, буд те тихо“, умиривао нас је Макс Медја, кога сам познавао још од 1948. године. „Та познаш Гандија, знаш какав је.“ Андреј Море Ганди, био је изванредан пењач и спасилац, али када се „накваси“, а данас је управо био такав, знао је да буде зунзара. Зановетао је и даље. У завршници, питао је: „А где ти је повређени? Где си га оставио?“ „Знаш шта, Ганди? Да те не исцедим ко спужву, боље да престанеш! Горе погледај, из шкрбине Јаловца, на овим леђима, изнео сам га са партнером на Мали Јаловец, а онда смо га низ гребен донели на Котово Седло. И сад га имаш на дрну (травнатом бусењу). Ако си у стању, иди по њега. А ја, ја…“ Ја нисам могао више да говорим. Кнедла у грлу била је велика, очи пуне суза од бола и повређености, јер – он је био у праву. Али њих су, за такав случај, изводили са посла, правдајући им дан или дане. Мени је следио отказ ако ме у понедељак у шест не буде на послу јер доста сам већ тих понедељака потрошио за свој ћеф у брдима.

„Иди, Звоне! Немој да закасниш. Али чувај се, сад си уморан.“ Нисам могао да кажем ништа. Сузе и кнедла учинили су своје. Само сам у неодређно некуда махнуо у поздрав и као покисао од малопре сасуте лекције, одтетурао низбрдо низ сипаре. И што сам сваког трена бивао мањи у њиховим и својим очима, то су они бивали већи, онима који их чекају, и у себи. Тек им је предстојао марвински рад…

Идући кроз бор кривуљ, ближећи се дому, увидео сам да не стижем. Несвесно сам успорио.

У дом сам ушао тешка корака, као ронилац у својој оловној обући, иако сам на ногама имао само маншонке патике. Окованке су остале у журби у телећаку. Свалио сам се у, не знам откуд овде у трпезарији, лигенштул, изуо пењачице, да је све мирисало и неразговетним гласом, више у грцају, од домарке замолио за књигу успона или решевалну, коју год има. Обскрбница, како се овде каже за домарку, донела ми је књигу и на малом послужавнику бриновац (клеку). Кућа части. Хвала. Била је пажљива; сем основног, ништа ме није питала.

И тако ће прочитати када унесем у књигу. Уписао сам, а онда ме савладао сан. Од умора, клеке, јала, са којим ме је покрила туга, када сам „предао кључеве“… Пробудила ме блага рука на затиљку. „Стигли смо Звоне.“ „Видим.“ Био је то мој партнер Милан, уморнији од мене. Подаље, на клупи под прозорима према Јаловцу, сместили су повређеног. Онако издалека, пружио ми је руку, са „Хвала, Звоне! Чуо сам све.“ Ако је, вала, и нека је.

Није ми ово било прво бежање од унесрећеног због посла. За првог маја, у повратку са Велике Понце, Перо Лучић Роки задобио је од запалог камена повреду стопала. Спаковали смо га у моје шаторско крило и „туропољем“ санкањем низ снежиште у Днину. Ту, у лабиринту борова кривуља, Крешо Михаљевић Паук ослободио ме је даљег аргатовања. „Бежи ти, Звоне, на влак да не на…“ Том приликом било је то посве нормално, јер тек што смо у Загребу основали Горску службу спасавања.

Али, све дође на своје. Убрзо потом, августа месеца 1951. године, били смо у Вратима у алпинистичком табору. У рано поподне дохитао је један младић са Бивака II. Вели да му је у повратку са Великог Олтара пала девојка и да им је потребна помоћ. Домарка је путем телефона обавестила Централу у Јесеницама, а они су за овај посао задужили најближу станицу ГРС Мојстрану.

Мој пријатељ из „Железничара“ Београд, Бранко Турин, из АО „Загреба“, Драго Белачић Жохар са гласником злогуким и ја упутили смо се на „Двојку“. Мала је лежала под ћебадима, угрувана, али иначе читава. Од њиховог ужета направили смо носиљку за леђа, а са нашим ужетом осигураван сам био у „V“. Док сам са угруваном не леђима ловио равнотежу по стрмим сипарима ослоњен на једну букову грану, и Боже помози, пипавије је било низ жљебове скока до у шуму. У дубок мрак са воштано-папирним бакљама, стигли су момци из Мојстране и предали смо им „штафету“, а нас су послали натраг у дом. За вечером, свак за се, за својим столом, уз енолончицу (ајнтопф, „керозин чорба“ од свег и свачега) препричавали смо догађај. Било је касно и Мојстранчани су остали да заноће на скупном.

Ујутру, за доручком, у трпезарију је, још из дворишта звонећи гвозденом опремом, ушао задихан пењач са питањем: „Има ли овде решавалаца?“ „Шта се десило?“ „Кокошинeк се је убиу.“ „Кад, где?“ „У Скалашкој.“ „На ком месту?“ „У првом тешком месту.“ „И шта му је?“ „Не знам. У несвести је. И повремено бунца.“ „Шта да радимо, Звоне?“ Питање ми је упутио вођа екипе из Мојстране, сила дечко, са којим сам се у међувремену, спријатељио и колико толико упознао. Идемо горе па ћемо видети. Био је честит и искрено је рекао да екипа која је овде није дорасла Скалашкој. Нико од њих није још био у њој. Он јесте. И ја, са Вјекославом Шантеком, са којим сам у то време био пењао, као и са Ивом Гропуцом, у Клеку и Валони Ауранији. Узели смо врећу за спасавање, крамер-шине, апотеку и пењачку опрему. Уморни од јуче и ноћас, штедели смо снагу, јер су нам у изношењу опреме помогли до под стену Бранко Турин и Антон Таншек Тони из ПД „Радничког“, који је фебруара месеца завршио зимски алпинистички течај на Сувој планини. У Триглавску северну стену ушли смо гласник, човек из Мојстране и ја. Ова двојица остали су да сачекају под стеном за везу или да касније помогну.

До Станета смо допењали развезани. Лежао је на дробини дубоко у дну камина, више склупчан. Мумлао је, није нам одговарао на питања, имао је сасушену пену на устима. Тик уз њега је стражарио трећи партнер. Када се повремено призвао себи, са „да“ и „не“ одговарао је на питања да ли га где боли. Са удовима је, колико се дало видети, мрдао, а пружену руку, мада у бунилу, шакачки нам је стегао. Оценили смо да је читав и спаковали га у врећу. Нисмо се питали да нема можда унутрашње повреде, само што брже напоље. Мојстранчанин ме је прећутно пустио да радим око технике. И данас ме је срамота што, уместо да кроз гајке на врећи провучем којих 3 метра ужета од главе ка ногама, ја сам са доње стране провлачио свих 40 метара ужета вежући мале водичке чворове да их карабинерима причврстим за врећу. Кад је дошла друга страна на ред, колега, Маријан мислим да се звао, без трунке заједљивости, рече: „Мислим да ће овако ићи брже.“ Урадио је онако како у магновању ја нисам умео.

Маринер носиљке, универзалне за свакојаки транспорт унесрећеног, још није било код нас, а не знам да ли уопште имају шта друго. Радили смо како смо најбоље знали и умели.

Свуда смо правили по два осигуравалишта са 2–3 клина за оне који ће радити горе. Маријан, назовимо га условно тако, онако снажан какав је био, одпењавао је са једне стране вреће, ближе глави, док сам са друге био ја, код ногу. Горе су, где је требало, имали кочницу преко чекића, али је већином радило пазухо и раме, и дланови. Ми, поред вреће, кретали смо се ненавезани, сигурно, јер смер ми је био у свежем сећању, а и сарадници, Станетови партнери, када су силазили један по један, док је последњи избијао клинове, силазили су ради сигурности осталих, развезани.

Већ пред крај, када смо стили до улаза у стену, чуо се џип од карауле бивака. Коблар се трудио да приђе што ближе да га прихвате. Спустили смо га на траву. Дошли су Јесеничани. Нити су могли они да журе по сипару, нити смо журили ми. У стени нам је остало нешто гвожђа које ће избити горња двојица. На трави, док смо презнојени чекали, замолио сам колеге Београђане, Турина и Таншека за гутљај воде: „Е нема.“ „Како нема? Па где су вам чутурице? Где су?“ „Где? – У ранцу.“ „А вода?“ „Е, воде нема. Попијена.“ Тек тако.

Не знам да ли је и овде био Андреј Море Ганди. Ако је био, био је „сув“ и држао се подаље. У међувремену смо се сретали, уз шкрт поздрав и уважавање, гледајући на догађај под Јаловцем кроз друге наочари, мада ни са овом акцијом не бих могао да се поносим. Данас би ме због јединствене доктрине спасавања избацили из Горске службе као из катапулта, јер повређени се не транспортује док је у шоку и док лекар не утврди да нема случајно унутрашње повреде, и… и… и пуно тога „и“.

Тада смо тако радили, и то му је.

А Стане, жив и здрав када је стао на ноге, неко време је још ходао сеновитом страном где год је могао, јер су му сметали и сунце, и светло, тако да му се мантало. Ипак, био је намењен горама. Коју годину касније отишао је у Камнишке Алпе да га узме под своје снежни усов одваљена снежна стреха, шта ли. Ваљда нам је у том часу опростио што су га другари изнели из Скалашког стебра на примитиван начин, по свом.

Маријана, међутим, никада више нисам ни срео ни видео. Са клупе у углу трпезарије Аљажевог дома узео је свој ранац и без поздрава, само климнувши главом, отишао је у наша сећања. Коју годину касније чуло се да је, са ранцем на леђима, прешао Каравнке у потрази за срећом коју овде, изгледа није видео…

Овде, у Вратима под Триглавом, на одмору била је и моја мама. Толико тек, да види чиме се то бави њен син. После догодовштине са Кокошинеком, позвала ме дискретно, јер, вели, има нешто мама да ти каже. „Реци, мама.“ „Сине, oстани решевалац! Tо је хумано, треба другоме помоћи, aли остави алпинизам, молим те. Мама се боји.“

Како објаснити мајци да једно без другог не иде? Дан касније, са младим инжењером машинства, алпинистом, Петром Диплом из Минхена, по испењаном Баварском смеру у северној стени Триглава, прешли смо за Тамар, због стене Јаловца, меркајући брид Комичија. Можда због умора од претходних дана, а можда и због тога што смо на сипару под улазом у стену наишли на два ледна чекића, вероватно постхумну заоставштину оних који су ту скоро по мразу и невремену скончали, наш успон се завршио у Хорновом смеру, вероватно на радост мамину.

Била ми је двадесет и друга, и њему исто толико.