Добривој Гаћеша
Наш неуморни чика Добрица, увек спреман да помогне, поготово кад су потребне веште и јаке руке, био је ВКВ металац, наставник практичне наставе у Машинском образовном центру.
Иначе, да се зна, Добрица је био инвалид. На Сремском фронту, због промрзлина, изгубио је више прстију на ногама, али захваљујући снажним рукама, са успехом је прелазио и најтеже смери. Био је члан Алпинистичког одсека Београда од оснивања, 1951. године. Фебруара те године одржан је први алпинистички течај ПС Србије на Сувој планини, кад је Добрица са Звонком Блажином и Иваном Стојановићем испењао прве смери, две по тоцилима Трема (1808 m) и Големог кама и две јако тешке, каминске смери у Рженцу (1143 m) и Голашу (1388 m). Нешто касније, у марту, Гаћеша са друговима врши зимски првенствени успон кроз 400-метарску јужну стену Крша Чврље (2460 m) у Проклетијама. Од 15. до 23. јула исте године одржан је летњи алпинистички течај у Горњачкој клисури. Том приликом Добрица опет има првенствене успоне: смер Раз ладне воде, Првомајска, Чернејева, Централна смер и смер Беле плоче.
1952. године о првомајским празницима долази до првог успона у групи Кучког Кома под зимским условима. То је успон Ивана Стојановића и Добривоја Гаћеше на Северни врх (2483 m) из Међукомља, са силаском који представља пењачку смер и под летњим условима. 1953. године, скок у пети тежински степен у дугим смерима обележава успон навезе Звонимир Блажина – Добривој Гаћеш, Централна смер у Шпику.
Добривој Гаћеша
Добрица се прикључује „Радничком“ 1955. Године, а 1982. на предлог Добрице Гаћеше, „Раднички“ прихвата идеју да се организују походи и успони у високе планине, у знак сећања на преминуле чланове Друштва. 2002. године, поводом педесетогодишњице првенственог зимског успона на Комове, Добрица Гаћеша је, у друштву млађих планинара „Радничког“, поновио успон после пола века у својој 79. години. Као врстан мајстор и неуморни прегалац, иницијатор је и извођач многих радова у планинарским домовима, посебно у нашем Дому у Грбаји. Треба знати да је и пећ у биваку на Дурмитору његових руку дело.
Здрав и снажан, био је „инфициран“ и другим спортовима, па је седамдесетих година прошлог века, са својим сином, веслао у кајаку од извора Дунава до Београда. О томе нам је и причао, уз дијапозитиве, на предавању у Клубу, 12. септембра 2002. године.
Памтићемо га као тихог и повученог, али увек са благим осмехом на лицу.