Добрица Лазић

МОЈ ЧИЧА И МИРОСЛАВ ЛАЗИЋ – МИРА „ЛОРД“

Михаило Лазић

„Чича, а што и мене не водиш на ту Рилу?“

Имам 5 година.

„Не може сад, немаш добре ципеле, а ни врећу. Други пут…“

Ја седим на врху његовог ранца тешког „као туч“, на врху вреће коју је сам сашио. Тата и ја га пратимо до трамваја. То је стандардна процедура кад иде у планину без мене.

А онда, 1961. године, кад ми се родила сестра, са татом идем у Рисан (Црна Гора), јер тата тамо има неки хонорарни посао баш јула месеца. У Рисан, после неких десетак дана нашег боравка, долазе Чича и Рођа (Иван Шћепановић), који ту силазе са Комова. Настављамо летовање, а они одлучују да „детету“ приуште и пут бродом, па решавају да се у Београд вратимо тако што ћемо ићи бродом из Котора до Ријеке ноћу, а одатле возом за Београд.

Вече у Котору. Спремамо се да се укрцамо у брод, па купујемо нешто за вечеру и пут. Чича проналази неку посластичарницу са колачима, али и којекаквим питама и буреком, па све то купују, а он пита продавачицу да му прода и кисело млеко, које је у неким глиненим посудицама. Она каже да то не може, то је само за конзумацију у локалу. Он, стари „шваца“, каже ОК, па одлази до неке бакалнице, купује највећу чоколаду и враћа се у посластичарницу да „подмити“ продавачицу. Успева врло брзо, па одлазимо на брод. Тамо ме стављају у врећу коју на палуби осигуравају ужадима и прусицима, да се „дете“ не котрља, јер немамо кабину, која је прескупа за њихова примања. А онда ми сервирају бурек и кисело млеко, ја се наједем и спавам као беба, а чича и тата дежурају сву ноћ.

Пролази пар година. Сад имам неке назови-гојзерице и идем с њим и чика Цикетом и осталима у Перућицу. Распамећен сам од среће, јер ми рекоше да је то прашума. Очекујем свакакве животиње, а ништа од тога. Само памтим дуго пробијање кроз неке шипраге и растиње, а још више памтим Фочу. Година је ’60. и нека, а мој Чича каже, пре него што смо сишли у „град“: „Сад ми причај и питај шта год ‘оћеш, а доле (у Фочи) идемо у кафечајницу, тамо нема приче.“ Ја не знам сад шта да причам и питам, јер ме само копка шта је „кафечајница“.

Силазимо у Фочу, ја се осећам као у неком другом свету, а онда улазимо у ту „кафечајницу“ – обична кафана, али унутра само сећије и ниске столице и неки људи који пуше на велике муштикле, звучно одбијају димове и срчу кафу из филџана или гуцну неку ракију. Других звукова нема. Тек покретом дозову келнера и покажу му да ли хоће ракију, кафу, чај или рачун. Напољу, кад изађу, почиње разговор, веома гласан и жив. Тад сам први пут схватио шта значи мерак, шта је уживање и, у неку руку, смисао живота – све има своје место, ред и закон.

Кажу ми да сам исти он, по изгледу а и по нарави – био је брз, некад прек, увек гласан (и више од тога), а ја бих волео да сам, можда, мало више, по нарави, налик свом тати, који је био старији брат, а целог живота некако повучен, миран и тих. Никад грубе речи, никад повишеног тона.

Он је један од оснивача „Радничког“ 1949. године. Увек само планинар-шетач, никад екстреман ни у чему, па ни на планини. Његово најважније достигнуће и најлепше место на свету је била Тара, коју је волео више него моја мајка, која је рођена у том крају. Међутим, где год да смо ишли по бајинобаштанским пределима, сви су се прво њему обраћали, јер је некако увек пленио топлином и врло брзо стицао познанике и пријатеље.

Задњих десетак година живота није бријао браду, па су биле веома смешне ситуације кад, ходајући по Тари, наиђемо на неке сељанке, које му назову „Помоз’ Бог, оче!“ и притрчавају да му пољубе руку. Он се опире, па им онда каже ко је и шта је, те да је само заљубљен у њихов крај, а то се најчешће заврши клековачом у домаћинским кућама.

Пред крај живота, који је дошао баш рано (умро је у 62. години), имао је проблеме у ходу, због тзв. „пушачке ноге“,а пушио је од детињства. Али, на Тари, своје последње лето, ишао би и десетак километара са мном и својом „једином Миком“, мојом женом Мирјаном, коју је волео, некад ми се чинило, и више од мене (а љубав је била и више него узвраћена). Елем, питамо га да ли је уморан, а он само каже: „Ма, какви, само гурај!“ У Београду, већ после пар стотина метара почињала би да га боли нога, али Тара је увек била његов најбољи лек.

Кад видим његово име на плочи испред нашег Клуба, драго ми је да је тамо. А када је умро, можда сам тек тад схватио ко је и какав је био мој Тата – на сахрани му је било преко хиљаду њих, од планинара, другова из „шуме“, па до радника у предузећима у којима је некад радио. То ми значи више од имена на плочи. Било ми је јасно зашто је имао тај надимак још од момачких дана – мој „Мира Лорд“.