Димитрије Ђорђевић–Мита и Радољуб Јевтић–Цике
Наш Митке био је и остао планинар који је пре свега волео људе на планини, као и оне које је на планину водио. Није био ни алпиниста, ни високогорац, али је био незаменљив, неуморан, несебичан, увек насмејан, увек расположен, увек спреман да помогне, никад груб, никад за свађу, никад за то да се нешто „сече преко колена“. Мита је, једноставно, био човек без кога је било тешко замислити неку туру „Радничког“ која би укључивала и лепе видике, месташца за одмор, разговор и пићенце, нешто да се чалабрцне и да се пуно новог види и доживи.
Немирног духа, иако је цео радни век провео у „Железницама“, то га није спречавало да се појављује на свим могућим манифестацијама у граду, какве год и где год да су се дешавале. Шалили смо се међу собом: „Ако се нешто дешава у граду, а не видите Миткета на ТВ-у поред највиших званица, то се онда засигурно није ни догодило или није било вредно помена.“
Само он је увек имао времена и да оде на састанак у СД „Раднички“, ПСБ, ПСС или у она доба ПС Југославије. Сви су га са радошћу поздрављали, јер је он радошћу и зрачио.
Водио је „Раднички“ дуги низ година, у временима благостања, кад смо добијали дотације од СОФК-е, војске, општине… али и у временима немаштине и безнађа, када је Друштво (сада Клуб, иако се на то тешко навикавам) бројало не више од тридесетак чланова. И тада је све то било „мачји кашаљ“ и све нас је бодрио говорећи да су то само тренутне бољке и да ће сигурно брзо бити боље, а дотле, хајдемо макар у „Кајмакчалан“ или у недељу на пивце у Митровићев Дом на Авали…
Мита и Цике
Као да су га познавали и сви монаси и монахиње у манастирима које смо често обилазили. Пред њим су се увек отварала сва врата и бивали смо дочекивани као најдражи гости.
Давних година прошлог века, успео је да направи неку кућицу у Кумбору, у Црној Гори, и тамо је одлазио кад год би му то посао и време дозволили. Ако бисмо се којим случајем нашли у Црној Гори, без обзира где, био би неопростив грех не отићи до Миткета и његове госпа-Вере, а одатле не бисте могли да одете без да се добро не окрепите јелом, пићем и пре свега љубављу.
Тамо, у Кумбору, завршио је и своје овоземаљске дане, али његов лик и ведар дух остао је и даље у „Радничком“.
Радољуб Јевтић–Цике, такође један од оснивача „Радничког“, неуморан борац за правду и истину, у рату шифрант у штабу Драже Михаиловића, адвокат и један од првих српских послератних алпиниста, иако му то није било баш лако, с обзиром на превелику диоптрију коју је имао. Наиме, Цике је без наочара, иза којих су те благе очи деловале невероватно ситне, био малтене полуслеп. Надимак „Цике“ је и добио баш због тог свог недостатка. Мој стриц, а његов нераздвојни другар, иначе велики шаљивџија, једном приликом му је сакрио наочаре. То баш и није било неко сакривање, али… Њих двојица су често били цимери у шатору. Пре него што би му се приспавало, Цике би скинуо наочаре и оставио би их увек тик поред себе, на дохват руке. Али, једног јутра, Добрица је те наочаре само померио пола метра ниже. Цике је прво пипкао око себе, а онда почео да запомаже, питајући где су му цвикери. Од тих „цвикера“ добио је и надимак – Цике.
Био је невероватно упоран и спретан алпиниста, бритког и брзог ума и на стени и у животу. Знам да је негде 1958-59. године извео до тада најбројнију групу планинара на завејану Шару. Памтим причу свог стрица када су неком приликом „шпартали“ по Тари, па су затражили преноћиште код неког домаћина, макар у штали. Овај их је примио као најрођеније, па су за вечером причали о свему и свачему, и тако сазнали да домаћин има за два дана неко суђење у Ужицу, јер се „мало поџавељао“ с комшијом. Чувши да је Цике адвокат, поче да га преклиње да га овај брани на суду, па тако они продужише боравак и одоше скупа на суд. Тамо је Цике одиграо главну улогу, јер је судија питао тужитеља шта је било повод да га оптужени удари, на срећу, само ушицама секире. Овај рече да га је Цикетов штићеник опсовао, рекавши му да једе… оно што се не једе, да не будем детаљан. А онда ступа на сцену Цике, траживши приговор, и рекавши: „Друже судија, мој штићеник га је упозорио ‘Немој да једеш’…“ Судија, кажу, није могао да задржи смех, па их је, пошто су били комшије од рођења, натерао да се пред њим помире и изљубе. Цикетов штићеник је добио неку условну казну, а Цике је постао идол свих сељана са Таре. Дуго после тога требало би само рећи да сте из „Цикетовог Радничког“ и дилеме где заноћити и чиме се окрепити више не би било.
Седамдесетих година прошлог века основао је и огранак „Радничког“ у Хидропројекту, предузећу где је тада радио. Тако смо тих година имали и леп прилив чланства и значајне дотације.