Први успон кроз северну стену Шљемена

Звонимир Блажина
1950. године

Били бисмо себични кад бисмо хтели рећи да је први смер у северној стени Шљемена наше откриће. Можемо рећи једино толико – били смо сретнији од Бебија који је први покушао, али се омакао и пао.

Било је доста касно када смо зацементирали гранитну плочу у стени кречњака, уобичајен спомен онима који свој живот оставе у горама. Слабо ко ће ту проћи да прочита оно што је записано под сеновитом стеном Шљемена. Мало за један живот, али ипак доста. Не за живот. За сећање…

Требало је да сиђемо на језеро, но још при поласку сам се зарекао да ћу испењати смер да видимо зашто је Беби погинуо. Партнер с којим је пењао није могао много да нам каже: извукли су га као из бунара бацивши му уже с руба стене до места где је остао везан за клинове, добио је живчани слом. Тако сам сада осећао неодољиву жељу да се још истог поподнева упутимо у стену, макар и биваковали. Према висини стене и дотад познатим тешкоћама, оценили смо је на пет шест сати успона. Одлучили смо да пењемо.

Имали смо врло мало хране, а воду да и не спомињем, утрошили смо је на цементирање. Ипак, остао је и за нас гутљај-два. Од знојења ништа, помислих у себи. Знао сам добро колико зрачим док траје ма и најмање пењање, зато ми је то и била прва помисао. Но поред свега, пошли смо уз точило.

Сваки од нас има свој посебан начин како прилази пењању. Мој партнер, чини ми се, размишљањем. И то му траје отприлике док се обује. Ни толико. А онда, од свега што је размишљао, тек ако једва промрси: „Можемо“. Зашто то баш тако, не знам. Можда због тога због чега сам и сâм, огрисцима јабуке стерао из грла све што ми се накупило, произашло из оног великог упитника, насталог из непознатог, обухваћеног погледом над собом.

Обојица смо се навезали двоструким водичким чвором на манила уже.

– Ко ће?

– Можеш.

Као да му се допала напртњача, малена, нешто као лопта за одбојку, тако различита од оних које уобичајено носимо са собом. Претпоставио сам да је то био разлог сретној околности да ме је пустио да пењем први. Онај, који уопште не пење, или није још, рецимо, био први на ужету, не може схватити колико милине налазимо у томе када пењемо први. Алпинистика је делатност у којој човек престаје да буде скептик ако и обави оно у што се упушта. О, с колико самоуверења чујемо онај глас у себи: „Сигурно ћеш ти то боље решити“, који нас тера да први пењемо. Не долази ли то из страха, пре свега, да нећемо моћи да издржимо уже ако нам случајем партнер омакне? Мање је у нас оне вере у физичку снагу него поуздања у своју сналажљивост. Нагон самоодржања је тај који нас сили да радије будемо први на ужету. Не, није ту разлог оно уверење да су његове руке искусније када су нам обојици сигурне. О овоме свакако нисам тада мислио. А заправо ни не памтим на шта сам тада мислио. Пењао сам као и обично – гледао сам свој хоризонт тек педаљ пред носом. Можда сам баш мислио о том педљу, ко зна?

– Још пола!

– Чујем.

И пењао сам даље. Не с напором. Скок под којим смо назули пењачице, а од којег смер почиње улазом удесно, по десној литици, прешли смо лако, да га и не памтим. У сећању ми је остала само једна мала пречка, са које гура надсвођена стена у овде још широки кулоар. А затим један камин. У њему, пошироком, док смо упирањем леђима и филцем пењачица остављали метар за метром под собом, имали смо прилику да осетимо на моменат сву неистесаност профила коју су у стању да пруже и овакви облици окамењене природе. На једној заравни могао сам да га сачекам. Таман је истекла дужина ужета.

– Полази!

– Пењем.

И опет мир. Владала је потпуна тишина. Како језиво, а ипак благотворно то делује! Мора да смо осетили то обојица.

– Јел те страх, момак?

– Не. Што?

– Тако…

– А тебе?

– Шта?

– Па… Страх?

– Т-ц. Само је т-цокнуо.

Овде се опет надвио скок. Гладак и висок, говорио је без речи „обилази“! Лево су била два мања, краћа. Невероватно је да смер води онуда.

– А-ха!

– Дај врећу, момак.

– Само ти пењи.

Тако сам с радошћу осетио да ми тај дан оставља све првостечене утиске да их сакупим сам.

С нешто напора дала се лепо прећи водом изглачана каскада, стрма и висока. Најзад, није се ни имало куда пасти, до неки метар ниже, на партнера.

Опет сам се огледао по точилу. Овде је било толико камења да се нехотице запитах има ли ту још шта тешког. Удесно се отварао поглед на Бандијерну и Малу Превију, док је поглед према Међедима затварала лева стена јаруге, која, како се чинило, неће пустити кроза се више од два три пролаза, али нас се она није ни тицала. С десна смо препознали гредину где су, по причању, пронашли Бебија. Нисмо се задржавали на њој. До мрака смо се могли успети свега за још две три дужине ужета. Ходали смо паралелно: прво шикаром, а затим све ужом и стрмијом сипином, тако да се чинило да ће ускоро бити потребно осигуравање. Лане је, веле, било ту обиље снега, данас само један језик, тек толико да нас је могао заварати да ћемо наточити воде, коју, разумљиво, нисмо нашли. Одједном сам застао у чуду видевиши нешто налик на обућу. Препознали смо папучу која је остала за Бебијем. Како нам рекоше, нашли су га без ње и с одваљеном петом.

Уврх сипине је завршетак јаруге. Ту ова престаје, а стене, сучељене под оштрим углом, творе камине, превисе, жљебове, већ према томе како је где шта нагризао зуб времена. Ту дакле почиње „оно“, исто помислимо обоје док смо се немо згледали.

Кренули смо у десни жљеб избегавајући камин. Тако сам избегао један проблематичан превис. Већ по првим метрима могло се видети да ће стена тражити крајњу озбиљност и концентрацију. Почела је стрмо и тако је одавде трајала до краја. На завршетку жљеба стена се отвара. Док сам забијао клинове да бих се осигурао, доле је мој партнер избијао своје, не бисмо ли добили у времену.

Они који су пењали, знају врло добро што нам се то сијају очи кад чујемо растући тон добро забијених клинова. Знају да смо тад сигурни. А то смо знали и ми.

Допењао је до мене. Онда сам опет наставио. Стена је овде јако кршљива. Доспео сам до једне полице. Била је широка један метар, а дуга пет и сужавала се у благом паду у десно.

– Бивак, момак!

– Пењем…

И опет тишина док га не угледах. Запазих да му се место за бивак допало. Било је пола седам и већ се мрачило. Говорили смо о лепом времену. Превис, неких четрдесет метара висок и надвит над нама, не би нам ништа помогао да удари онаква киша као што овде понекад зна да пада. Зато смо се осећали сасвим добро у свежини која је почела долазити из тмина Калице. По један клин за свакога био је довољан да смо се осећали сигурним. Прегледао сам полицу до њена руба, према којем се у скоку дизала. Даље одавде видео се камин. Вероватно ћемо сутра по њему горе. Док сам задовољавао своју радозналост, мој партнер је сакупио довољно камења да саградимо нешто, што би наличило на ограду са стране која нам је отварала пут ка бездану.

Везани на још неколико забијених клинова, само са настављеним прусиковим замкама, прострли смо уже око кукова до ногу да нас колико толико одвоји од бездушне хладноће камена. Ову простирку допунила је још напртњача, мој шешир и торба за пењачку опрему. Под кукове смо ставили један пар обуће, а под главу други и затим прилегли да дочекамо сан. Хладна и бедна закуска, с оно мало воде што смо имали, није нас баш нарочито окрепила. Тако смо узалуд чекали сан.

Ноћ се, међутим, навукла. Знали смо обојица каква хладноћа настаје после поноћи, да ако се спава, треба да се спава пре ње. Можда смо и због тога, како ко, заспали.

Нема тога ко би се опкладио да зна да просуди, макар отприлике, који је сат када се пробудио у биваку. У тим тренуцима увек смо уверени да уопште нисмо ни спавали, да не спавамо, али да је добар део ноћи већ за нама. О, како се тек горко покајемо ако смо погледали на сат! Разочарани, обично утврдимо да је још доста до свитања. Па онда опет придремамо. Боље среће нисмо ни ми били. По ко зна који пут будили смо се и опет дремали.

У један мах учини ми се да смо преблизу звездама и тешко ми је рећи да ли су том утиску придонела лескања сазвежђа или оне добре две трећине већ савладаног простора под нама. Монотонија цврчкове песме врати ме на земљу. Нисам знао откуд их се чује, само чује се. Можда је над овим четрдесетметарским превисом над нама равније, па се на њега спустио. Сад нам се указала прилика да загледамо и онај наш други хоризонт што је остао за нама, како га је савршено крстио један од пењача писаца наше старије генерације. Бавили смо се својом субјективношћу које смо се докопали. Ово је уједно најзрелији плод који износимо из бивака. Реума је евентуална цена којом ћемо га платити, али безначајна је према његовој вредности. Били смо суци свих својих чинова, од улаза, па ево, до овог лежишта…

– Колико је сати?

– Припали светло!

О клин до ногу обешена батерија, показала је млазом светла да је тек једва десет.

– Свиће у четири!

– Ако се не варам…

Још нешто мало смо дремали. Онда смо почели певати. Песма као да једина може одагнати мисли од сталне контроле времена. Дуго смо је се држали, а када смо изређали све што смо знали, или бар мислили да неко од нас зна, опет смо заспали. Пробудила нас је хладноћа после поноћи. Било је око два. Није нам више помогло ни то што смо се узајамно покривали телом и наизменично навлачили један једини пар рукавица. Наступило је цвокотање. Гледали смо у небо и чекали док тмина на истоку није почела да бледи и уступа место светлу свитања. Звезде су нестале. С југоистока као да су се навлачили облаци, али мора да нису биле овчице јер су нестали до јутра.

Изненада је свануло, као обично у брдима. Колико разлике у овом јутру и онима с падина Авале, где у свануће пратимо шеву летом свог погледа за њом, кад уз лепет крила, лети распевана над још непокошеним пољима. Овде се зора јавила без песме, хладна и ледена.

Оскудно загревање, тако потребно пред овим што нас је ускоро чекало, имали смо у томе што смо размотали уже. После једанаест сати биваковања заиста смо желели да што пре кренемо. У алуминијумској кутији остављеној у каменој купи, коју смо пре одласка саградили, остали су нам најтешњи утисци. Пошли смо чим се разданило.

Препењао сам пречицу под истуреним превисом, а лево од полице на којој смо провели ноћ. Тешка и кршљива, захтевала је посебну пажњу. Ту сам забио први клин који би ми повећао сигурност, као првоме, да ми се не би омакло на каквом кршљивом опримку. Што се размак више скрати, то мање има вероватноће да се уже негде пререже на каквом оштром рубу, а ових је било довољно да би се повела брига о њима. Доле је било далеко тежих места, али клинови нису били потребни, јер стена није била толико кршљива. Даље су у смеру били превиси. У једном левом наишао сам на траг лане забијеног клина. Када сам и сâм покушао, није улазио дубоко. Нешто више, ипак је ушао. Када ми је партнер већ пришао, прихватили смо се озбиљног посла – да очистимо наше стајалиште од лабилног плочастог камења.

Испењао сам једва пар метара до изнад погрбљеног партнера. Би ли лево, пречећи гладак превис, па нешто разуђенијим сличним, на горе, кроз уски жљеб? Или удесно, да препењем такође превис и наставим оним излоканим жљебом у окомитој стени што се уздизала одмах над њим? То су била питања која је требало решити. Како су тешка када не знамо докле и како ће нас касније одвести.

Одлучио сам се за здраву стену, као и обично. Преко добро затученог клина пречио сам лагано у натегу ужета улево. Како је угодан осећај сигурности када у таквој прилици осигурава рука искусног партнера! Несмотрен трзај и био бих у лету. Непромишљено попуштање – не друкчије. Овако сам сигурно допењао до места до кога се дало. Још један метар и био бих у жљебу. Да се бар могао затући клин, онда бих могао наставити са чекањем. Овако, био сам беспомоћан. Слетео бих да сам отпустио опримке.

– Скупљај!

Метар по метар, нашао сам се на месту са кога сам и пошао. Онда сам још једанпут поновио тежак рад. Покушах клином, али сад нешто раније.

– О-оп!

Чини ми се да је то најнеподношљивија реч коју можемо чути у стени. Сигурно бих пао да… па да се нисам уловио… Несвесно нађемо опримке када се ради о опстанку тамо где их иначе никад не бисмо ни опазили.

– Значи, удесно.

Један клин високо над главом омогућио ми је да приђем под превис, а други, удесно на горе, да се и пребацим. За пад, проблематична оба. За подизање тежине, довољни. Овде се терен изменио. Жљеб је узак да једва прелазим окомитим пењањем кроз њега тако да тело често виси изнад њега. Опримака је на претек, али и подмуклих, кршљивих. Све се одроњава у плочасте комаде тако да се концетришем посебно на избор ногоступа који се не виде. Чини се да су нам палци ногу у овој врсти пењања дорасли потпуно јагодицама прстију иначе бисмо већ давно били негде под улазом.

Опет сам се нашао у отвореној стени. Хтео бих улево. Долазим најзад у један камин, два до три метра широк, глатких страна, надсвођен превисом.

– Клинови, момак!

Кога не би охрабрио сусрет с клиновима! Значи довде су и они доспели. Знао сам одмах, по овом месту, да је ту негде Беби испао. Сачекао сам партнера. Док сам се везивао за два стара, једва за педаљ размакнута, и трећи забијен клин, осматрао сам над собом бирајући од оног што је разумније. Веле, довде су са неких двадесетак метара висине бацили Ару с руба уже да би га тако извукли.

Одакле је то могао пасти? Ако је, како причају, прелетео преко свога партнера, онда је морао у читавом систему ногострупних замки испречити десну литицу изнад осигуравалишта. Но, за то није било пукотина. Ту дакле није пошао. Касније смо чули да је то покушао да препење уз помоћ живе лествице, преко партнерових леђа, али се вратио. Трагови од узалудног покушаја забијања клинова, који су се тако високо видели, последица су само тог неуспелог покушаја прелаза. Преко превисног плафона није могао, јер се исувише избацује, а да би био могућ без употребе клинова за које ни ту нема могућности. Зато сам пошао нешто на горе па улево, глатком испостављеном пречицом. Одатле сам одлучио да запењем на горе. Уз скоро вертикалу, која започиње с превисом, заправо дном руба једног ребра, створеног жљебићем, којег је током времена вода испрала и растресла до те мере да се чини да о неком пењању уз помоћ опреме неће бити ни говора. А на слободно пењање, ипак се није смело ни помислити. Већ прва кретња баца тело из равнотеже и изазива грч у напетим прстима. У леву стену високо забити клин побољшава равнотежу и дозвољава још за пола метра да се човек привуче превису. Отуд сам забио још један клин под превис ребра, који је потмуло тутњао, не говорећи друго до да је блок, одваљен од здравца, пар кубика тежак, једино што ће га држати. Неугодан осећај несигурности, поготову јер је и сама ушка клина била окренута на доле. Друкчије се није дао сместити те је тако и остао. С ногом у замци могао сам отуд у лево да забијем још један. Пошто га је прво пробао партнер, вукући га одоздо на горе, пробао сам га и ја. Одржао нас је обоје. Тако сам пошао на горе. Јашући ребро, скоро у вертикали, метар по метар, доспех до руба и са радошћу повиках:

– Вани сам! Испењао!

Требало ми је времена док нисам успео преко још једног клина забијеног на травом обраслу стрму падину.

Беби је, како кажу, покушао ово без клинова. И испао је. А био је на старом ужету. Од њега заиста лепо изабраног успона, остало му је једино још име „Смер Бебија“ и спомен плоча негде под улазом.