Сећање на Суву планину

Звонимир Блажина
1951. године

Понекад човеком овлада чудноват душевни мир, мир који му омогући да заборави на све, такав мир, који га не пречи да се у мислима преда окриљу природе и свему ономе што је у њој доживео…

Посматрам с Нишаве пурпур на небу, тамо, далеко негде за рубом планине. Гледам, и долази ми у сећање у живописним сликама сва идиличност крајева, баш оних тамо, за масивима, одакле крваву лопту сунца запљускује читав океан филигрански ситно изатканих мрежастих облака. Обзорје на истоку чини се као да је нека огромна среброковинарска радионица у којој се љескају драгуљи, сви под одсјајем једног јединог пламена ватре над којом мајстор уметник расипа племениту ковину. Јутрос је природа мајстор над мајсторима; искива, позлаћује, мислио би човек да није на јави, тако се хитро мењају слике и боје које из сунца истичу. Зашто то бива, не знам, да се за тако ретко украшених зора сетимо прошлости…

Први пут када сам угледао Суву планину, била је сура и заоденута у неку магличасту копрену оловних тмастих облака. Зато ми, ваљда, и остаде тако дубоко у сећању. Изгледала је виша од оних скромних 1808 метара колико се диже у висину. Било је на њој достојанствености и поноса, ако ни у чем другом, а оно у њеним стенама, понегде надвитим и преко четири стотине метара над сипарима. То нас је и привукло да је боље упознамо, мада је још тада била за све нас као у неком неодређеном знаку питања. Каква је изблиза и шта нас у њој чека, само смо слутили.

Лагано, тек ту и тамо, са понеким неизбежним одмором, газили смо помирљиво кроз оно што нас је пресретало у долини, блато и каљужу, која није нестала ни онда када се вијугави сеоски пут стао од низинског места Црвена Река нагло уздизати до мајушног сеоцета Космовац. Сместило се високо горе, на којих 1200 метара, притиснуто стрмим пошумљеним падинама потковичастог масива, за који се већ за рана поподнева закрије сунце, не давши сеоцету ни да се честито огреје на оно пар убогих зрака што око поднева допиру до њега. Котлином, којом смо добијали у висини, вијугала је тада још невелика речица. Оскудна водом, поготово када притегну мразеви, носила је име Топоничке реке, места које је негде горе просецала, отприлике на по нашег пута до планине. Па и то мало воде није могло ничем нарочито користити, чак ни да се стока напоји. Тек ту и тамо покреће неку поточару и то је све. Вода је била мутна и црвена од црвена блата које је тискала као крв кроз артерију испирући га немилосрдно с груди земљишта кроз које протиче. Ради тога и назваше сеоце подно ње њеним именом. Због ње и Нишава зна да зацрвени у време киша, јер су и остале речице црвене ако се на њих, ретко гдегод, овде уопште и нагази.

Обично си у машти дочарамо и видимо све лепшим од онога што нас окружује. То смо убрзо и сами видели. Ходом који отупљује, замислили смо, свако за себе, по неку удобну бачију на идиличном пропланку, уз руб шуме, негде под мирисавим деблима смрека и борова. А куд смо доспели? У најобичнији сеоски кућерак, извана и изнутра руиниран до те мере да жалост спопадне човека када га погледа. Била је то једна од многих кућа чија су нам врата била отворена, од свих тридесет и нешто, колико их је село бројало. Иако тесна, била је довољно удобна да смо се могли испружити и одморити сва седморица, на бремену папрати разастртом по земљаном поду овде уобичајеном лежишту. Крај скромних захтева осећали смо се удобно. Данас, с пуно уверења, кажем да нам је тај кућерак био чак и удобан, мада је понекад, мрачан и хладан, кад смо се с вечери враћали с успона, наличио на јазбину. Тек кад подоста времена протекне, можемо рећи да је у тескоби било и нечег лепог, чак и да је све ружно било изванредно лепо, а можда и најлепше од свега што смо проживели.

Тако стиснути у тој малој кућици, сви смо се нечим бавили све док насред собе није био смештен бакрач са вечером. Каша, натруњена пепелом од праскавих угарака са огњишта, није се чинила да губи од свога укуса због угљевља. Бакрач је још двапут био обешен о вериге. Оваква храна, сумњива изгледа, не би била тако одушевљено примљена да није била многима новост – справљена на отвореном огњишту. Што се нашао неко да добаци како од пријатног мириса под задимљеним гредама и воде у желуцу нећемо бити ситији, није било од значаја. У бакрачу би, да нисмо наишли, као и обично скували за прасце коприву.

Ноћ у туђој кући, ма била и хладна, није необичан догађај за оне који се дуже баве у брдима. Кад нам је домаћин наложио из бензинске бачве импровизовану пећ на три железне ножице, били смо већ потпуно спокојни. Искре су праштале, шаљући с тутњем ужарена ваздуха веселе и као злато сјајне варнице кроз поткровље у мрклу ноћ. Полегасмо без уобичајеног преклапања. Били смо уморни. Ускоро нас је мирне, једно уз друго, на слоју мирисне папрати, савладао сан…

Ниједан од нас не би знао данас рећи како и зашто смо се пробудили у исти час, скоро сви одреда. Били смо на ногама још пре но и први петли запеваше за стајама, па чак и они, који осетивши слободан крај покривача, прекрише начас главе, још боље преко ушију, с намером да наставе са спавањем. Пошли смо ускоро у сусрет свитању. Село је остало под нама. Назирали смо још само школу, новосаграђену зграду, угледно велику за овај крај, с којом су нам се, с правом, још јуче хвалили мештани. Безмало потом, она се уклопила у маглу свитања.

Није нам било дано да уживамо у свитању. Јутро се није разликовало од оних прозаичних и безизразних јутара, тако типичних за котлине и дубодолине када их заодену измаглице и облаци, који не дају очима да виде тек рођено сунце, још посве крваво, како по живописном околном гребењу и небу над њима слика оно за што је реч тако слабо настојање да се у мислима обнови оно што је већ протекло. Тог дана прошли смо низ део Суве планине: Рженац, Црни врх, Дивну горицу и преко седла Преслап, стазом испод хајдучких пећина и покрај највиших станова тог краја, опет сишли у Космовац. Идућих дана прођосмо онај виши део: Жути кам, Соколов кам, Трем, Црквено бучје и Козје падине, што кроз стену што на скијама. Упознали смо Суву планину. Упознали и оно што је под њом: обичаје, људе и нарав њихову.

Чудни смо били за мештане. Никако да схвате „што се то бавимо по ридима“. Много нам је требало времена док смо објашњавали једном чобанчету с највиших бачија због чега то обилазимо Суву планину и да нас не плаћају за тако напорну и тешку работу. Са неверицом је примио да нам ти будачићи (цепини) не служе за вађење здравоносног корења нити за закопавање некога од нас ако се деси малер да загине, него за лакше кретање по снегу и залеђеним стенама. Не знам ко би од нас ставио у ватру длан да смо га и уверили у оно што смо му тада напричали. Барем тај први пут. Касније, можда. Поготово кад се уверио да смо обични људи и да и ми можемо залутати. Једне ноћи, када је владао потпуни мрак и кад се небо прекрило једном непрозирном целином облака, опазисмо да нас је са уживањем извео из неких јаруга на прави пут, са сигурношћу човека који сваки педаљ свог родног краја познаје у прсте. Једним топлим „здраво“ опростио се од нас и као визија утонуо у мрак, сливен са тмином у којој нас је оставио да даље сами сиђемо с планине.

Било је вечери, када смо у доколици пре спавања, учили малишане да јодлају. Било је вечери када смо измењивали утиске до дубоко у ноћ. Било је вечери када смо пред тремом захвално испраћали минули дан и молећиво гледали у српаст месец под звезданом куполом свемира неће ли чист, у плавичастом сјају, обећати још један сунчани дан. А било је и таквих вечери, кад смо по напорном пењању тек угаслог дана, легали без мисли, мртви од умора.

Драге су нам успомене из Космовца. Тада још докони, у сате одмора, сањали смо о томе како би било врсно имати негде под улазом у стену прави угледни бивак или ту, тик под планином, какав удобан планинарски дом, (данас већ и постоји један, мада не са ове стране, у срцу планине) не зато што се не бисмо имали где сместити у Космовцу. Ни говора. Ко је обишао тај крај и друге наше пасивне планинске пределе, не би ускратио Космовцу предност у гостољубивости, изузев можда Горског котара и у предусретљивости, ако се не би осврнуо на она највиша и најзабаченија села расута по падинама Проклетија. Био је то фебруар по сушној 1951. години, када су нам, и сами без хране, састругали задње мрве брашна из наћви и старих земљаних ћупова не би ли нас како испомогли док наша храна не стигне. Нису нас питали да ли ћемо им вратити док им је чељад остала тек уз који обарени кромпир и зделу сурутке. Ко да заборави ону доброту којом нас је пресретала шачица марљивих домаћина на оно мало шкрте крчевине што је неким чудом нису још спрале бујице!

Ко бар једном са те стране посети Суву планину, тај је не може заборавити. И кад сам рекао негде у почетку, да има у Сувој планини достојанствености и поноса, нисам мислио само на њене литице; било је у томе признања и оној шачици горштака, жилавог народа, житеља мајушног Космовца, заједници добрих, скромних људи, повучених, рекло би се, као у неко орловско гнездо савито усред масива планине.