Кањоном Сушице

Звонимир Блажина
1953. године

Стрм, као длетом исклесан, купан на сунцу Хасанов врх, нуди погледу читав низ као нож изоштрених бридова док у време магли и ниске облачности вуче дуж својих жљебова, као кроз камине, испарења из долине. Какав је за видети од пруге ка Пећи, не обећава ништа лакше од онога што је у Проклетијама већ препењано. Није онда било никакво чудо што смо се тај пут одлучили баш за њега. Нас петоро. Жика Градишар, као и Мила Пиндић, безмало потом његова супруга, Ђорђе Олејник Љегин, Бранислав Бата Митрашиновић и ја.

Пустимо описе сада неважних збивања који увек прате овакве походе, а које накитимо и улепшамо да бисмо их се радије и чешће сећали. Дајмо места ономе што сличи вежби у Горњаку, која нам је донела високо признање, а којој је конце држао Жика у својим прстима, ту недавно. Ово о чему ћу, збило се као кроз игру, у радости, док смо занети природом газили кањоном Сушице, стешењеним Пекленом и падинама Хасана.

Негде тамо где дође излаз теснаца Сушице, река се чује још са врха стазе. Непојмљиво постаје још ту, у том првом додиру са њом, да је барем где прелазна. Што смо се више спуштали ка води, то нам је било хладније. Хладније, и зато што нисмо знали где да је пређемо. На том се месту Пеклен некако највише испречио и сасвим природно згурао уску горску стазу реци у корито.

С камена на камен, нашли смо се на другој обали. Али не задуго. Требало је опет преко ако се хтело и даље клисуром. За ниске воде прелази се газом, али да бисмо и сада тако прешли, није било ни говора. Ћутећи, упитасмо се у себи шта ће бити цена којом треба да платимо прелаз овом вазалу Проклетија. Труд, свакако. Али какав?

„Требало би да смо вране, па да ту пређемо“, помислио је наглас највреднији од нас. И заиста, прелаз је био могућ једино ваздухом. Тај први, а и сваки даљи прелаз на путу којим смо прошли клисуру, напросто смо украли вештином како смо знали и умели. Негде са дна ранца појавило се уже у рукама, а случај нам је ишао на руку. Стена која је сачињавала леву обалу брзака и која нам је прекинула даљи пут, била је довољно разуђена да којих десетак метара над Сушицом, брзицом одлупљеном љуском од каменог блока, подари могућност да учврстимо уже пењачко.

На другој обали корита био је овећи камени блок. Колико стабилан, то нисмо знали. Али судећи по томе што га до сада није одваљала вода, могао је поднети тежину човека. Један се успео да одлупа. Уже, везаних крајева спојено у обруч, летело је преко воде да обујми камени блок. И увек изнова повлачила га је бујица. Једном, ипак је успело. Уже смо затегли само овде горе и око блока на другој обали. Први је пошао. Спокојно. Био је Љегин. Осигуран одозго, сигурном руком партнера, ако му се деси да омакне. „Жичара Жикина“, којом се први спуштао, истегла се равно толико да је, не баш мирне душе, могао прати ноге у пени Сушице пре друге обале. Када се нашао са оне стране, на сигурном, наставили смо са пребацивањем. За „живим теретом“ спуштен је и пртљаг, а онда се пребацио и творац. Последњи. Смакнуто уже са оба ослонца показало нам је правац да једино можемо још узводно.

Првом потешкоћом нисмо били поплашени. Само нас је вратила у стварност да своју удивљеност природним лепотама теснаца на време одменимо проницљивим погледима. Требало је открити што је могуће природније пролазе. То смо и чинили. Но, „Жичара Жикина“ ипак је остала на сцени дана, мада само за пребацивање терета. Ми смо ипак радије прескакали реку, тамо где се могло, са оном стрпљивошћу и срећом, како их је ко од нас до тада успео да развије.

Када се спустио мрак, били смо мокри до колена, а стигли тек до места на којем Сушицу бремени поточе с Маја Вјелакута, до куда се спушта и уска брдска стазица. Узверали смо се, с уздањем у очи, уз први шумарак до места за бивак. Из растворених ранаца ницале су топле ствари неопходне измореном телу, више воде чији шум ни овде није престајао. А нама је тако требало сна!

Овде су, срећом, ветрови теснаца били мање наметљиви и сан је дошао сам по себи. Свакоме свој. Но, на отвореном, под тек напупелим латицама растиња, на чијем је грању венуо од зноја и реке смочени веш, пре крепког сна на филцу под крстима, покривени шаторским крилом и телом суседа, препустили смо се размишљању.

Не знам, да ли би још данас могао ко од нас да каже о чему је то тада тако дубоко размишљао, јер то су она размишљања у брдима, која ретко када укажу човеку на прави смисао свега онога што му тада проискри кроз главу, али која у њему ипак оставе тако дубоке бразде и трагове. Много тога бива задржано у човеку од свих оних одломака мисли које вршљају у нама. Тако ми се, ваљда, и јавила помисао да обнављањем сећања на један давни првомајски поход, можда 30 година унатраг, обновим сећање на другара Жику, са којим је готово свако од нас доживео нешто слично у горама, овако или лепше, али никада ружно или тужно.

Да наставим. Још мало…

„Господа ће бити тако љубазна да устану“, биле су прве речи једног од другара кога ни пред зору није напуштао ведар дух, онако како то ваља у брдима. Није га пробудио пун месец. Не би га пробудио па да је и у клисуру сишао! Разбудио се другар за времена сам од себе, са осећањем одговорности најстаријег.

Устали, пошли, отишли.

Ходали смо и верали се још задуго, а затим смо избили на чистину. Кањон се отворио у широку котлину, опасан старим буквама и зеленилом високих борова. Разривено корито Сушице ни овде не престаје да подсећа, наносом на својим делтама, на напуштено ратиште. Пуно остатака свучених одозго, са планине. Масивни обелисци из кречњака, које су довде згурали усови, остају неми сведоци пораза и победа наизменице час живе, час мртве природе. Остају ту као споменици које нико неће помицати да би начинио место другима, све док то природа сама не учини.

Један од тих обелиска нека буде и споменик Жики. У својој скромности Жика би био задовољан њиме, јер таквих обелисака пуне су наше планине. А ми смо ишли и идемо кроз њих. Наилазећи на ова знамења срећемо и Жику. И задовољимо се тиме.

Друге нам нема. Пре или касније – ред је на свакога од нас.

Можда је Жика срећнији – ако уопште ова фигура може да отрпи критику разума – срећнији, да се ми њега сећамо.