Кроз северну стену Шпика

Звонимир Блажина
1953. године

Пробудили смо се испрва у два. Добро се чуло шкропуцање кише. Вратили смо се радије још малце на своја каква таква, али бар топла, лежишта. Сва четворица. Изјутра изгледа нема ништа од нашег пењања. А штета, тако бисмо радо.

Кад смо поново подигли главе, сат је ишао ка четири. Још је тама. Липовчеву кровињару усред шуме још је обавијала магла. Али више није лило. Само ту и тамо понека капљица.

Неки гутљај јаке кафе, упис у књигу успона, па гасимо ватру, затварамо поткровље, прозоре и врата. Безмало потом били смо пред улазом у смер. За нама сипари, бор кривуљ, шума, долина, пред нама снежишта, 900 метара стене, напори. И све то у магли.

Ћутали смо. Пажљиво смо грабили у висину по стрмом, залеђеном, камењем посутом снежишту. Још обазривије по кршљивој јарузи док нисмо разрованим побочјем дошли на мајушну зараван. Зелена глава, место где се по обичају навезујемо пре но што завијемо улево. То смо урадили и сада.

Замало па неко изјави да није психички приправан. Срећом, правовремено. Још нико од њих није био у стени Шпика. Све над нама била му је неизвесност. Радије ће натраг. Понекад је то довољан разлог да се обрнемо. Партнер је, нажалост, морао са њиме.

Договорили смо се за Дибонову смер са тешкоћама четвртог степена, оријентацијски захтевна, због тога изазовна. Па још у магли! Знали смо, да је пре пар година у њему, при лошим временским околностима, пет пењача изгубило живот. То треба да нам буде припрема пред одлазак на тренинг у Централне Алпе, у Француску, уколико пређемо изборни тренинг потенцијалних 24 кандидата за Прву југословенску експедицију на Хималаје, поред, разуме се, низа других успона: Јесеничким путем на Присојник па гребењем до Разора, у Северној стени Триглава уз Скалашки смер (IV–V степена) нагоре, пречење Златорогових полица са обавезним биваковањем на њима, па низ Словенски смер (II) у долину. Касније, испењали смо и Прусик – Салајев смер (III-IV–V). Код куће се треба уверити шта и колико можемо у неколико дана. Напољу, можда би било прекасно, а не би ни било у реду. Одлучили смо се да наставимо. Нас двојица. Четврти је морао да дели судбину трећег, одусталог, јер такво му је обичајно право.

Није ишло тешко. Неко време је требало осигуравати тек обичаја ради или због тога што је стена била мокра и ледена.

Осетили смо да нешто није у реду. Партнер, међутим, ништа није приговарао. Никад још није био у стени Шпика. Није ми много помогло да смо пре неку годину загребачки приправник Боги Кахле и ја испењали прво понављање смера ММ Дебелакова – Держај – Шумер (V), грешком, услед магле, јер смо и тада намеравали само Дибону. Но, и данас смо имали под собом већ добар час магле и пипања.

Потег-два и били смо под литицом, окомитом као ретко где. Нашли смо неку празну лимену кутију од конзерве. Значи у смеру смо! Али у Дибоновом, сигурно не! Тај је више десно. Лево од њега нема другог до Централног – директног – Дебелаковог, а још даље је Скалашки смер. У „њему сигурно нисмо ишли толико у страну“. У Централној смо, дечко… Знао сам да дечка није страх од изванредне тежине V степена, која се помиње у опису првих пењача у Шпику, но нисам био још начисто да ли је нешто знао о њиховим потешкоћама и дугим сатима пробављеним у стени због кише, магле, опреза; било је потешкоћа док нису смогли врх пода се. И нас би могло да снађе исто. Маглу смо свакако већ имали. Били смо једнодушни да не прекидамо. Гвожђурије смо имали више него довољно. У конзерви смо оставили кратак запис да нас је магла завела довде и да добре воље настављамо одавде на горе.

„А сад, ‘ајмо!“

Стена је била стрма и тугаљива, али разуђена и мокра. За сада само од магле, али довољно. Захтевала је крајње пажљиво слободно пењање.

Из магле је изненада пљуснула киша. Нисмо се честито ни просушили, а опет смо били промочени и то пре но што смо се нашли једaн крај другог на уској висећој полици. Шаторско крило чували смо за ноћ. Мало наде смо имали да ћемо за ноћи бити негде на сигурном, још мање на заједничким лежајевима у Крници.

Кад се испадало, наставили смо а да нисмо сачекали да се стена осуши од слапова због којих је било боље да смо на већој висини.

Ускоро смо имали прсте као лугом изједене, као праље.

Напросто и стално, управно на горе. И тако час за часом, да ни не опазиш, мине дан. Ноћ смо пробдели у камину, привезани на низ клинова. Један од нас је био баш у камину, други ниже, негде под њим, у помоћном стремењу и у импровизованом седишту љуљашци, из двојног водичког чвора за навезивање. Обојица смо били покривени свако својим шаторским крилом.

Зарана према јутру почео је да дува хладан ветар. После, назови, гимнастике, разгибавања свих удова, спетљани у сада већ и нама непознате чворове, почели смо са напредовањем. Успут смо сретали појединачне клинове, траг који говори да су и други већ овуда прешли преко стене. То је на крају онда ипак смер! Обузело нас је пријатно осећање сигурности.

Камин за камином, у бескрај мислиш, а затим глатке плоче. Мало се разведрило, па се опет навукло. И опет магле. Кад ће им бити крај? Изгледа никада. Обрео сам се пред најтежим местом. Савладао сам га и ту је заиста био крај тешкоћама. Као да се стена уморила, погнула је коначно свој поносни облик и ускоро смо били на врху.

У уписној књизи данас још нико није уписан. Значи, нису нас још тражили. Пењали смо добрих 19 часова, 900 метара оставили смо под собом, Северну страну Шпика, Централну смер. Добро је то.

У међувремену је почела ситна киша. Ни уже није било још сво намотано кад се претворила у силовит пљусак.

Благовремено смо били на сигурном. Није још полегао мрак када смо дошли у Крницу, жељни поштеног сна.

Следећег дана прочитали смо опис. Шпик, нажалост, нисмо више могли да видимо. Када нас је воз понео преко Мартуљка за Мојстрану, био је у магли као данима пре. А ја сам био већи и од Шпика, иако га нисмо видели.

Од нас 24 требало је бити одабрано 12 за даље припреме. Одабрано нас је било 9. Осим 7 Словенаца и Вјекослава Шантека из Загреба, у ту дружину био сам сврстан и ја. Иако тек 24 године стар (а доња граница била је 25 година), рекоше ми: „Не брини, имаћеш ти тих 25 док се не буде пошло.“ Много година касније, пошло се на Трисул, али су ишли само Словенци. Они су смогли средства и без услова, који су нам на састанку Координационе комисије за алпинизам Планинарског савеза Југославије и изабраних потенцијалних „хималајаца“ са председником ПОЈ, били предочени, али шта мари што нисмо кренули сви.

Дуго још потом, онако крмељив, за раних јутрањих бријања, знао сам понекад да се обратим пред огледалом себи са „Ви“, јер овде, код куће, са неверицом се гледало на наше учешће на избору, а чика Душку Јовановићу из „Победе“ треба да смо захвални, и Добрица Гаћеша, тада из „Победе“, и покојни Зоран Марковић, некад из „Славије“, и ја, и данас још члан „Радничког“, што је веровао у нас.

А што се Хималаја тиче, о том – потом. Стигле су нове генерације, а ту је и 2001. година.